“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Srpski poslovni Almanah - Veliki
Milo Lompar
SRPSKO STANOVIŠTE

Šta nikada ne smemo zaboraviti?

ŠTA NIKADA NE SMEMO ZABORAVITI: Grafiti u Berlinu danas, uz velike table upozorenja iz prošlosti

Titoizam je lažnom formulom o bratstvu i jedinstvu sprečio mogućnost nacionalnog pomirenja u Jugoslaviji, a u svetlu tako stvorenog kulturnog obrasca formirani su naraštaji ljudi koji nikada nisu sa potrebnom jasnoćom shvatili da je nad srpskim narodom učinjen genocid

Stranac luta po nepoznatom gradu na način koji odgovara umetnikovom opažanju, jer on stvari koje su po sebi razumljive, uređene u naizmeničnim menama svrha i slučaja, posmatra kao konglomerat neobičnosti. Ali, on tada – samo tada – vidi i nešto što stanovniku velike varoši izmiče, premda svakodnevno kraj toga prolazi. Jer, stranac se još uvek nalazi – ne zadugo – u posedu jedne prednosti koja je u stvari njegov nedostatak u suštinskom smislu. On je, naime, doneo mnoštvo predubeđenja usmerenih ka sredini u koju stupa, pa je naoružan jednom napetom i usredsređenom svešću, koja je vođena onim što joj prethodi i što će u detaljnom suočenju sa raznovrsnošću i različitošću gradskih obličja slabiti iz dana u dan, dok ne bude potisnuto na sam rub svesti.

Ali, sada, u prvom susretu, totalnom i neizdiferenciranom, upravo to prethodno – sa kojim smo došli, jer smo sa njim odavno stopljeni, tako da nam izgleda kako smo oduvek zajedno, što je naravno netačno – osposobljava naš duh da uoči ono što bi starosedeocu nekako neopazice izmaklo. Naša mana pretvara se – u tom času – u našu prednost, pošto ona obezbeđuje vrtloženje i preslojavanje naših saznanja.

SUSRET SA SAMIM SOBOM

Ustaški logor
ČIJA JE OVO KRIVICA: Deca u ustaškom logoru u Jastrebarskom (Arhiva)

Tako u Berlinu, recimo, sve što vidimo direktno nas suočava sa neprestanom višedimenzionalnošću vremena. Izmešanost gradskih oblika, nastala usled rušenja i izgrađivanja, naglašenije i snažnije nego u Parizu, koji je estetski i ritmički usklađeniji, otkriva neprestano pulsiranje gradskih vremena. (Ima, ponekad, neobično-zlogukih podudarnosti: ako je carski dvor, premda mnogo manje oštećen od drugih zgrada, iz ideoloških razloga ipak srušen 1950. godine, da bi na njegovom mestu bila podignuta zgrada koja je simbol socijalističke republike, onda najavljeno rušenje te zgrade da bi carski dvor bio obnovljen, ne otkriva samo ideološke motive sadašnje republike nego deluje i kao plod nekog skrivenog mehanizma rušenja-i-građenja koji je jači i od ideologije i od istorije. Кao da takav mehanizam ne uočavamo u Parizu.) Masivan i pritiskajući izgled carske katedrale, naglašeno opresivan ako pomislimo kako ona treba da oličava čovekovu spiritualnost i pokret u-vis, široki i impozantni prostor oko Humboltovog univerziteta, diskretno i sugestivno dejstvo elemenata oko Nikolaiskirche, predstavljajući ostatke različitih nemačkih prošlosti, čudno se podudaraju sa džinovskim zgradama od gvožđa i stakla, nepravilnih i upečatljivih geometrijskih formi, na Potsdamer Platz-u. Da li nam to podudaranje sugeriše kako je jedno vreme – ili osećanje sveta – nepovratno smenilo ono što beše pre njega, ponelo ga u sebi na način đaka koji zabacuje torbu na leđa? Da li je prošlost postala dekorativna i nedelotvorna poput beznačajnosti i sitnica iz đačke torbe?

Кada, međutim, u mirnom i uređenom gradskom kvartu, oivičenom pravilnim, funkcionalnim i nemaštovito povučenim ivicama zgrada i parkova, kao neumitnim plodovima brze i jeftine gradnje, naiđemo na bele metalne table, okačene o bandere, na kojima je – poput reklamnih panoa – ispisana neka davnašnja naredba, nastupio je pravi trenutak da se susretnemo sa sobom. Jer, na tim tablama je zapisano: „Juden können nicht Mitglieder des Deutschen Roten Кreuzes sein. 1. 1. 1938.“ To piše u Insbrucker Strasse, u blizini broja 6. A odmah pored te ulice, na Grunewaldstrasse, kod broja 49–50, okačena je ovakva tabla: „Badeverbot für Juden am Strandband Wannsee. 22. 8. 1933.“

KRIVICA I ODGOVORNOST

Milo Lompar
SVEST O ODGOVORNOSTI:  Jevreji su u Berlinu obeležili mesta svog stradanja

Šta u ovoj godini uopšte znači ovakva tabla? Prolaznici ničim ne pokazuju da su je videli, mnogi među njima nemaju ni daleke veze sa vremenom o kojem ona svedoči, jer su došli sa raznih strana sveta, za mnoge je ona svakako suviše uobičajeni predmet koji svakodnevno sreću. Moglo bi se pomisliti kako je iz nje izvetrio sav opominjući sadržaj, kako se njena poruka u visokom stepenu pretvorila u prazan znak, kako – suprotno svakom očekivanju – ona može izazivati izopačeno zadovoljstvo. Кada stranac – na drugom kraju grada, blizu groblja na kojem je sahranjen Hegel, u Chausseestrasse 6 – među granitnim kockama kaldrme ugleda dve čija je boja žuto-zlatna, pa na jednoj pročita „hier wohnte Sophie Happ, geb. Bach, jg. 1892, deportiert 1943, ermordet in Auschwitz“, onda on više ne može biti iznenađen zato što je prepoznao sistem.

Šta god da mislimo o tom sistemu, ipak možemo, i na najvijugaviji način, i iz najveće daljine, u epifanijskom času prebačeni u potpuno drugi svet, dopreti do onoga što predstavlja zloslutnu srž titoizma, njegov epohalni izraz u odnosu na dejstvo i poimanje – u javnoj svesti – pojmova kao što su krivica i odgovornost. Jer, posle Drugog svetskog rata u nas je formiran novi kulturni obrazac: kulturna svest, koja je bila ideološka, stavila je u senku čitava područja srpske kulture. Tako su – suprotno od evropskih građanskih procesa tog vremena – formirani naraštaji ljudi koji nikada nisu sa potrebnom jasnoćom shvatili da je nad srpskim narodom učinjen genocid u Jasenovcu. Кao što je Aušvic bio genocid nad Jevrejima, kao što su Jermeni pretrpeli genocid u Turskoj. Jevreji su u Nemačkoj obeležili mesta svog stradanja. Jermeni nisu samo pamtili genocid učinjen nad njima nego su uspeli da u Parizu podignu spomenik svom stradanju. Ono što je bitno za njihovo samorazumevanje – a to je da su narod koji je pretrpeo genocid – uspeli su vremenom da učine bitnim delom svetske istorije.

Ali, zašto takvih tragova i takvih natpisa ne samo da nema više nego ih – sa takvim usmerenjem i snagom, bez izgovora i ublažavanja – nije bilo ni 1945. godine tamo gde ih je prvo moralo biti: u onom gradu u kojem je kulturnoistorijsku mrežu titoizma razapinjala Enciklopedija Jugoslavije, u Agramu? Zašto se tu nije ponovilo ono što se u to vreme odigravalo u Nemačkoj: „Leta 1945, kada su u svim gradovima i selima okačeni plakati sa slikama i izveštajima iz Belzena i sa ključnom rečenicom ’To je vaša krivica!’, ovladao je nemir savesti.“  Zašto se to nije dogodilo?

LAŽNA FORMULA TITOIZMA

Zato što je titoizam već na počecima svojim – lažnom formulom o bratstvu i jedinstvu – postao istorijska formula koja je sprečila samu mogućnost nacionalnog pomirenja u Jugoslaviji, istorijska formula koja je poništila svaki egzistencijalni oblik suočenja kakav je moguć, recimo, u Berlinu 2007. godine. To je bio ospoljašnjeni titoizam.

Njegov dalekosežni plod je pounutrašnjeni titoizam. Jer, sve što je postavljeno u Nemačkoj nije sprečilo Jevreje da i u Izraelu stvore muzej holokausta: baš kao što su  Jermeni u okolini Jerevana zapalili vatru koja neprestano podseća na pobijene sunarodnike. Кod nas, u našim gradovima, posebno u Beogradu, međutim, kao da su oduvek bili nemogući prizori kakve i sad srećemo u Berlinu. Na centralnim gradskim ulicama, izlazeći iz metroa, u neposrednoj blizini Bahnhof Wittembergplatz, direktno se suočavamo sa velikom tablom na kojoj piše koja su to mesta – Orte des Schreckens – koja nikad ne smemo zaboraviti,  die wir niemals vergessen dürfen: Auschwitz, Stutthof, Maidanek, Treblinka, Theresienstadt, Buchenwald, Dachau, Sachsenhausen, Ravensbrück, Bergen-Belsen, Trostener, Flossenburg. Da li bismo uopšte mogli zamisliti na određenim ulicama u Beogradu diskriminatorske naredbe uperene protiv Srba iz ustaških zakona i pravila? Da li možemo zamisliti, u centru grada, opominjuću tablu sa imenima ustaških logora? Zašto to čak ne možemo ni zamisliti? Zašto – kad o tome počnemo da razmišljamo – do nas sve snažnije dopire mnoštvo relativizacija i osporavanja? Zato što jednom formirana kulturna mapa ima dugotrajne učinke, jer opstaje dejstvo sila kojima je ona neophodna.

Otud je srpska kultura iznutra onemogućena da osvetli činjenicu da je srpski narod pretrpeo genocid. Ako su ovakva obeležja u Berlinu i postavljena voljom ratnih pobednika, ako ona i sad postoje skriveno podupirana tom voljom, onda takva obeležja u Beogradu ne bi trebalo da budu puke manifestacije niti plod uvek mogućih manipulacija nego plod volje da se sobom bavimo, da ne zaboravljamo sami sebe u zlehudoj nadi da će nas i drugi zbog toga zaboraviti, premda se neprestano osvedočavamo kako oni to neće učiniti. Tek bi u tom slučaju naša javna svest ušla u područje krivice i odgovornosti, premda je javna svest – kao takva – nešto što nas gotovo onesposobljava za osećanje i iskustvo krivice i odgovornosti. Tek bi se tom stazom mogli približiti pitanju o samoodgovornosti. Mi, međutim, kao javnost i kao kultura, ne možemo imati snage da se suočimo sa užasom kao takvim, pa otud ni sa istorijskim užasom koji smo stvorili, kad nemamo iskustvo suočenja sa genocidom koji smo pretrpeli.

Najnovije

Prokleto sve što je oteto

Ne možemo se odupreti Americi i Evropi da nam na silu oduzmu Кosovo i Metohiju, ali ima nešto što mi možemo, a to je – da se sa time ne složimo! – rekao je patrijarh Pavle, jasno ističući da je reč o okupaciji na koju nikada ne smemo pristati, ma koliko dugo bio taj konflikt zamrznut

Inženjeri srpske svesti

U “Nedelji promene srpske svesti” koja se slučajno ili ne podudarila sa Sajmom knjiga, Kajl Skot osudio je ponovo generala Lazarevića, književnica Herta Miler optuživala je Srbe umesto da im se izvini, visoki američki zvaničnik Hojt Brajan Ji zapretio je da “nema više sedenja na dve stolice”, Peter Handke nije došao na Sajam, a Srbija je sve to – “mudro oćutala”

Kako se Ivo Andrić okitio Nobelom?

Preko Andrića, kao građanskog pisca, koji je više simbol jugoslovenstva nego komunizma, iako se izjašnjavao kao Srbin, Nobelov komitet odao je priznanje režimu u SFRJ i istovremeno se nije poistovetio sa njim, označivši jugoslovenski sadržaj istorijskog kretanja u zapadnom, američkom pravcu kao poželjan

Mislilac na granici

Sećanje na Dragoša Кalajića, slikara i mislioca, jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca u drugoj polovini 20.veka, koji je uticao na oblikovanje intelektualne biografije mnogih  mladih, u vreme kada je komunizam spadao sa očiju, a Kalajićeva kontrarevolucionarna lektira pomagala da se gleda dalje i dublje

Sajber nož pobeđuje karcinom

Ukoliko pacijent dođe na vreme i ako bolest nije u poodmaklom stadijumu, procenat uspešnosti uklanjanja i lečenja svih vrsta tumora je čak 85 odsto, kaže Čedomir Vukić, regionalni menadžer grčke klinike Jatropolis iz Atine koja je već pomogla mnogima iz Srbije

Desetka iz života za Natašu

Posle svega što joj je sudbina priredila, Nataša Kovačević je uspela da se vrati na košarkaški teren, osvoji Kup Cige Vasojevića, osnuje humanitarnu Fondaciju, napiše knjigu, postane predsednica KKŽ Crvena Zvezda, osvoji duplu krunu, završi dva fakulteta, ekonomiju i 30.oktobra diplomira menadžment na Fakultetu za sport Univeziteta Union Nikola Tesla u Beogradu
Srpski poslovni Almanah - Veliki