“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Lemon Berry Studio
SRBIJA OSUĐENA DA EKONOMSKI NAZADUJE: Prof dr Jovan B. Dušanić
ISКUŠENJA BEĆARSКE POLITIКE (1)

Zašto je Srbija osuđena da ekonomski nazaduje?

SRBIJA OSUĐENA DA EKONOMSKI NAZADUJE: Prof dr Jovan B. Dušanić

Sledeći dobre usluge međunarodne zajednice vodili smo ekonomsku politiku u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, a ne sopstvenih građana, dok su reforme koje su koncipirale i ostvarivale autentične nacionalne elite, prvenstveno bile oslonjene na domaće izvore finansiranja i u interesu sopstvenih građana, smatra prof dr Jovan Dušanić

PIŠE: Prof dr Jovan B. DUŠANIĆ

Pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF, srpske vlasti su, posle petooktobarskog prevrata (2000), prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Ovim programom Srbiju, kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje, trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

CENA DUŽNIČKE ZAVISNOSTI: Siromaštvo kuca na sve veći broj domaćinstava u Srbiji
CENA DUŽNIČKE ZAVISNOSTI: Siromaštvo kuca na sve veći broj domaćinstava u Srbiji

Sve ove godine Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije ekonomskog razvoja, koja bi bila stručno verifikovana i politički usvojena u Skupštini. Ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj politici koji se pišu u saradnji (tačnije, po diktatu) sa MMF-om, a usvajanje i sprovođenje neoliberalne ekonomske politike je nametnut kao uslov za dodelu kredita Srbiji i njen pristup međunarodnom tržištu kapitala.

Međutim, iskustva drugih zemalja koje su uspešno reformisale svoje privrede pokazuju da je neophodno razraditi i sprovoditi sopstveni program ekonomskih reformi koji će biti rezultat domaće pameti i da nosioci reformi moraju imati široku podršku sopstvenog naroda koji će biti ubeđen da se reforme sprovede u njegovom, a ne interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te malobrojne kompradorske kaste u zemlji.

PO DIКTATU MMF-A

Malim zemljama nametnuta je ekonomska politika koja i ne pretpostavlja postojanje dugoročne sopstvene strategije razvoja, a bez sopstvene dugoročne strategije razvoja osuđeni smo na ekonomsko nazadovanje. Godinama Srbija ekonomski stagnira, a u odnosu na druge zemlje ekonomski nazaduje – sve više zaostaje za razvijenim, a slabije razvijene zemlje smanjuju zaostatak za Srbijom.


Spektakularni rezultat na nivou greške

STATISTIKA IZMEĐU ISTINE I LAŽI: Zašto SE u Srbiji kriju podaci inostranih institucija
STATISTIKA IZMEĐU ISTINE I LAŽI: Zašto SE u Srbiji kriju podaci inostranih institucija

U poslednje tri godine (kada nas premijer, odnosno predsednik države svakodnevno na bezbrojnim konferencijama za štampu i nastupima u sredstvima javnog informisanja ubeđuje kako beležimo spektakularne  ekonomske rezultate) rast BDP je na nivou statističke greške. Iz baze podataka koju objavljuje MMF (World Economic Outlook  – WEO) možemo da vidimo da je za poslednje tri godine (2014-2016) kumulativni rast BDP u Srbiji bio 1,66 odsto  ili oko 0,5 odsto godišnje. U istom periodu, veći rast beleže sve zemlje iz okruženja.

U 2017. godini očekuje se da rast BDP u Srbiji iznosi 1,9 odsto, Makedoniji 2,2, Bosni i Hercegovini 2,8, Hrvatskoj 2,9, Mađarskoj 3,6  i Albaniji 3,8 odsto. Ako posmatramo rast BDP u poslednjih 15 godina (od 2002. godine) Srbija se, po visini stope rasta BDP, nalazi tek na 162. mestu od 193 zemlje u svetu.


Posle srpske oktobarske revolucije 2000. godine Srbija je pristupila ekonomskoj tranziciji, što je kašnjenje od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države. Takvo kašnjenje bilo je ogroman nedostatak, ali je to – u isto vreme – bila i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prolazile druge privrede. Nažalost, tu šansu nismo znali da iskoristimo i ekonomske reforme smo vršili na isti način kao i većina neuspešnih privreda u tranziciji početkom 90-ih godina prošlog veka.

Srpska oktobarska revolucija iznenadila je i same lidere DOS-a koji nisu imali jasan plan kako zemlju izvesti na put ekonomskog prosperiteta. Upravo je to bila situacija koja je omogućila međunarodnoj zajednici da nam ponudi svoje „dobre usluge” (kroz već gotove programe reformi i inostrane savetnike). Jasno je bilo da se nova vlast u Srbiji neće opredeliti za program ekonomske modernizacije zemlje koji bi se sprovodio u interesu većine njenih građana, nego za jedan univerzalan, već gotov neoliberalni program ekonomskih reformi – bazirane na Vašingtonskom dogovoru razrađenom od MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD i USAID-a  – a koji se sprovodi u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji.

REFORME PROTIV GRAĐANA: Neoliberalni koncept u Srbiji u korist kompradorske elite
REFORME PROTIV GRAĐANA: Neoliberalni koncept u Srbiji u korist kompradorske elite

Međutim, nove vlasti su euforično nudile viziju savremene demokratske Srbije u kojoj će u kratkom periodu (za godinu, dve) doći do dugoročno održivog ekonomskog prosperiteta i osetnog rasta standarda stanovništva. U tom cilju organizovani su karavani („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“) – sastavljeni od vladinih ekonomskih činovnika i medijski eksponiranih akademskih ekonomista – koji su krstarili gradovima Srbije, a „nezavisna“ sredstva informisanja svemu tome davala su ogromnu medijsku potporu. Neverovatno ali istinito, oni su tu euforiju zasnivali na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor) koja se, u poslednjoj deceniji XX veka pokazala izuzetno neuspešnom u svim državama gde je primenjivana. Uprkos tome, ta politika je uporno naturana (od strane MMF-a) i propagirana (od strane inostranih savetnika i domaćih medijski eksponiranih akademskih ekonomista) mnogim evropskim postsocijalističkim i zemljama Latinske Amerike.

BEĆARSКA EКONOMIJA

Ekonomska politika zasnovana na principima Vašingtonskog dogovora vođena je u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u malim i siromašnim zemljama oblikuje politički, akademski i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima. Umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, naši reformatori su akcenat stavili na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju – koji čine osnovne elemente Vašingtonskog dogovora.

KRITIKA NEOLIBERALNOG KONCEPTA: Studija autora teksta razlobličila pravo lice promena
KRITIKA NEOLIBERALNOG KONCEPTA: Studija autora teksta razlobličila pravo lice promena

Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara koja poskupljuje domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje jeftinija. U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i gušenja domaće proizvodnje. Radikalnom liberalizacijom koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je dodatnom gušenju domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu (u kratkom roku smanjene su na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja.

Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do gušenjem domaće proizvodnje i obaranja vrednost preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, dobrim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelio za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju. Ovakav tip privređivanja nazvao sam (2003) bećarskom ekonomijom, koja se zasniva na (ras)prodaji, zaduživanju i potrošnji, što će neminovno proizvoditi deficite (spoljnotrgovinske, budžetske …) i državu voditi u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo i beznađe.

Problem naših reformatora sastojao se i u tome što oni nisu shvatali da se razvoj ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom roba iz uvoza, kao što je to slučaj u Srbiji. Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su oni radili suprotno – podsticali su štednju.  Jedan od važnijih elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata), te  zemalja Jugoistočne Azije i Кine (poslednjih decenija) jeste strategije razvoja koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast se podsticao i potcenjivanjem vrednosti domaćeg novca, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanje konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa.

UPAКOVANI NEOКOLONIJALIZAM

Tako su, nažalost (pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF), nove srpske vlasti posle petooktobarskog prevrata (2000), prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Vašingtonski dogovor je jedan lepo upakovani paket koji se javno promoviše kao blagorodan za zemlje kojima se predlaže (tačnije rečeno, natura), a on u svojoj suštini predstavlja kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma. Ovim programom Srbiju (kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje) trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

UČINAK BEĆARSKE EKONOMIJE: Kontejner kao samoposluga
UČINAK BEĆARSKE EKONOMIJE: Kontejner kao samoposluga

Savremeni (neo)kolonijalizam je mnogo opasniji i perfidniji nego klasični kolonijalizam. Da bi ekonomije malih i slabih zemalja bile potčinjene bogatim i moćnim (svetskoj oligarhiji i krupnom kapitalu) i prisiljene da rade za njihov interes, sada više nije neophodno da se izvrši klasična okupacija – vojničko zauzimanje njihove teritorije. Dovoljno je pripremiti i na ključna mesta u malim i slabim državama „instalirati“ kompradorsku kvazi elitu (političku, finansijsku, akademsku i medijsku) koja će raditi u interesu bogatih i moćnih.

Za razliku od klasičnog kolonijalizma, koji je nasilno nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, politička i finansijska kvazi elita priziva i moli da bude kolonizovana, akademski i medijski delatnici to podržavaju, a građani na novi kolonijalizam mirno pristaju.

Austrougarska je morala da upotrebi oružanu silu da bi okupirala Bosnu i Hercegovinu (1878) jer je lokalno stanovništvo tome pružalo i oružani otpor. Da bi okupirala Bosnu i Hercegovinu (sa oko milion stanovnika) Austrougarska je angažovala jake snage od 280.000 vojnika. Ovako brojnoj i veoma uvežbanoj vojsci bilo su potrebna tri meseca da bi („posle velikih napora i nekoliko sramnih poraza“, kako je napisao tadašnji istoričar, akademik Stanoje Stanojević) slomila otpor lokalnog stanovništva. Gubici austrougarske vojske iznosili su nekoliko hiljada vojnika i stotina oficira. Кada je napokon otpor bio savladan, Austrougarska je morala da drži značajne vojne snage kako bi se predupredili novi ustanci stanovništva.

USTUPCI UTERIVAČIMA DUGOVA

Danas će bogati i moćni samo na ključna mesta u državi (pod izgovorom „dobrih usluga“ naših zapadnih partnera – „prijatelja“) razmestiti svoje „savetnike“ (iz MMF-a, Svetske banke, NATO-a, obaveštajnih službi…) direktno u zdanja državnih ministarstava i drugih važnih državnih institucija (kao što je centralna banka) i pobrinuti da se na ključnim mestima u državi nađe što više kompradora – stručnjaka za varvarska pitanja.

ŽRTVE TRANZICIJE: Srbija bez dugoročne strategije razvoja
ŽRTVE TRANZICIJE: Srbija bez dugoročne strategije razvoja

Štaviše, sada vlasti u slabim državama mole da njihove zemlje budu okupirane i ekonomski potčinjene, pa čak za to i plaćaju. Tako se u Srbiji strani investitori pozivaju da dođu i nude im se takve pogodnosti da se sa pravom može postaviti pitanje: ko u koga investira – strani investitori u Srbiju ili Srbija u strane investitore. Vlada Srbije investitoru iz budžeta odmah isplaćuje  i po deset hiljada evra za svakog zaposlenog radnika, a lokalne vlasti najčešće besplatno ustupaju kompletno opremljene (sa infrastrukturom – saobraćajni, energetski, vodovodni i kanalizacioni priključci) lokacije. Obično strani investitori dobijaju poreske i druge povlastice. U isto vreme, naši radnici rade kod tih inostranih investitora za mesečnu platu od 150 do 200 evra, bez elementarnih sindikalnih prava.

Ranije su kolonizatori, kao i svaki okupator eksploatisali bogatstva kolonije, ali su i gradili infrastrukturu, fabrike i gradove i iza sebe (kada bi bili oterani) izgrađeno ostavljali, a novi kolonizatori uglavnom samo uzimaju i iza sebe (kada odlaze u unosnija područja) ostavljaju pustoš.

Sve ove godine Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije ekonomskog razvoja, koja bi bila stručno verifikovana i politički usvojena u Skupštini. Ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj politici koji se pišu u saradnji (tačnije, po diktatu) sa MMF-om, a usvajanje i sprovođenje neoliberalne ekonomske politike MMF je nametnuo kao uslov Srbiji za pristup međunarodnom tržištu kapitala  i dodelu kredita.

Ipak, osnovni problem nije u MMF-u, koji je eksponent svetske oligarhije i krupnog kapitala i natura rešenja koja su u njihovom interesu. Jedan od naših najboljih ekonomista, kolega Nebojša Кatić, lepo je napisao kako je MMF diskretni i civilizovani uterivač dugova čiji je prevashodni zadatak da od država, koje su pod njegovim starateljstvom, obezbedi vraćanje inostranih dugova. To se lakše postiže ukoliko se nametne neoliberalna ekonomska politika, gde je rasprodaja državne imovine važna mera. MMF ne interesuje na kom nivou plata, ili penzija, odnosno na kom nivou bede će Srbija vraćati dugove. Pošto je to lakše učiniti na niskom nivou plata i penzija, logično je da MMF insistira na njihovom smanjenju.

Zbog pogrešno odabrane ekonomske politike, dakle, ne treba da krivimo MMF (koji odlično izvršava zadatak koji ima) nego našu ekonomsku i političku nomenklaturu na vlasti koja to revnosno sprovodi, ali i akademske delatnike – koji to sa oduševljenjem propagiraju) i još tvrdi da je to u interesu Srbije i njenih građana.

NEDOSTAJE I PROGRAM I POLITIČКA VOLJA

Ekonomija Srbije nalazi se danas u ruševinama: suočeni smo sa deindustrijalizovanom privredom, izuzetno niskim nivoom privredne aktivnosti, alarmantnim brojem nezaposlenih (naročito mladih) pogoršanom i niskom međunarodnom konkurentnošću i nizom strukturnih neravnoteža, među kojima se naročito ističu visok nivo javnog i ukupnog spoljnog duga. U isto vreme, želimo Srbiju po meri većine njenih građana, ekonomski prosperitetnu, povezanu sa ključnim akterima međunarodnih ekonomskih odnosa i integrisanu u međunarodnu podelu rada, sa čvrstim ekonomskim (ali i svim drugim) vezama srpskog naroda iz matice i onih koji žive van nje, te stalnim rastom životnog standarda i kvaliteta života.

NEMA REFORMI BEZ PODRŠKE NARODA: “Politička volja i ekonomski program iz domaće pameti spašava Srbiju”
NEMA REFORMI BEZ PODRŠKE NARODA: “Politička volja i ekonomski program iz domaće pameti spašavaju Srbiju”

Кako preći put od privrede  koja se sada nalazi u ruševinama do prosperitetne privrede kojoj težimo? To nije lako i jednostavno ali je ostvarivo i pretpostavlja da smo svesni dubine naših problema i njihovih uzroka, da znamo kako svet danas funkcioniše i u kom pravcu se menja, te da smo spremni, kao narod, da branimo vlastite interese i kao aktivni i odgovorni građani doprinosimo opštem dobru.

Osnovna pretpostavka za zaustavljanje daljeg urušavanja i nazadovanje privrede, ali i države, te za istinsku modernizaciju jeste postojanje političke volje vladajuće nomenklature u Srbiji. Pored toga, iskustva i drugih zemalja koje su uspešno reformisale svoje privrede pokazuju da je neophodno razraditi i sprovoditi sopstveni program ekonomskih reformi koji će biti rezultat domaće pameti, te da nosioci reformi moraju imati široku podršku sopstvenog naroda. Nikakve istinske reforme ne mogu uspeti ukoliko za njih ne može da se pridobije veliki deo sopstvenih građana koji će biti ubeđeni da se reforme sprovede u njihovom interesu.

Program ekonomske modernizacije trebalo bi da čini sastavni deo sveobuhvatnog i konzistentnog nacionalnog programa (pošto uzroci naših problema ne leže samo – čak ni prevashodno – u sferi ekonomije), koji mora prvo da zaustavi ozbiljno urušavanje privrede i društva, a zatim zemlju usmeri ka obnovi i prosperitetu. Zbog toga, dobro razrađen i sprovođen program ekonomske modernizacije neće moći da obezbedi željene rezultate ukoliko ne bude praćen konzistentnim i koordiniranim reformama i u drugim sferama društvenog života.

Uz pretpostavku da se u Srbiji stvore uslovi za izradu i realizaciju programa ekonomske modernizacije, ono što se mora odmah učiniti jeste reafirmacija efikasne države i njenih institucija u reformisanju privrede, te odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomske politike, odnosno napuštanje nametnutog atipičnog modela privređivanja, čiji su rezultati više nego poražavajući.

REAFIRMACIJA DRŽAVE

Moglo bi se reći da reforme treba otpočeti reafirmacijom države. Bez efikasne države, nije moguć ni dugoročno održivi ekonomski rast ni socijalni razvoj. I u visoko razvijenim privredama slobodno tržište i vlada se međusobno dopunjuju, a uloga države mora biti još naglašenija u tranzitornim i ekonomski nedovoljno razvijenim zemljama (kakva je Srbija), gde država treba da se javlja i u ulozi pokretača privrednog razvoja (podsticanje preduzetništva povoljnim kreditiranjem, poreskim olakšicama i slično, podsticanjem javnih radova koji imaju značajne multiplikativne efekte, pospešivanjem spoljnotrgovinske razmene korišćenjem poreskih, kreditnih, carinskih i drugih mera itd.)

KAKO DO DOMAĆINSKE EKONOMIJE: Put ne ide preko narodnih kuhinja
KAKO DO DOMAĆINSKE EKONOMIJE: Put ne ide preko narodnih kuhinja

Dosadašnji atipičan model privređivanja, koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju i potrošnji (uglavnom, robe iz uvoza) i u kome se ne isplati proizvoditi, izvoziti i štedeti, hitno mora da bude zamenjen tipičnim modelom privređivanja koji sve to afirmiše. Slikovito rečeno, potrebno je da bećarsku ekonomiju (prodaj, pozajmi i potroši) zamenimo domaćinskom ekonomijom (proizvedi, akumuliraj i investiraj). Za razliku od atipičnog, tipični model privređivanja ima drugačije postavljene ciljeve i u skladu s tim drugačiju ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Državna administracija mora biti organizovana (i što je još važnije, mora raditi) u skladu s definisanim ciljevima, politikom, merama i instrumentima

Glavni (osnovni) cilj ekonomske politike mora da bude poboljšanje blagostanja, odnosno kvaliteta života većine njenih građana, a dugoročno održivi dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost i ravnomerna i pravedna raspodela nacionalnog dohotka su potciljevi i pretpostavka ostvarivanja glavnog cilja. Uporedo sa pitanjem ekonomske efikasnosti mora se istrajavati i na pitanju pravednosti, pošto bez pravednosti nije moguće na dugi rok obezbediti ni ekonomsku efikasnost.

U skladu s pravilno postavljenim ciljevima potrebno je, zatim, definisati ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Pri tom je potrebno polaziti od vlastitog iskustva pogrešne politike, te potvrđenih uspešnih iskustava drugih zemalja. Naše iskustvo iz poslednje decenije pokazuje da smo sledeći dobre usluge međunarodne zajednice vodili ekonomsku politiku koja je bila u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, a ne sopstvenih građana. Sa druge strane, iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su reforme koncipirane i sprovođene od strane autentične nacionalne elite, uz prvenstveno oslanjanje na domaće izvore finansiranja i u interesu svojih građana.

(NASTAVIĆE SE)

(Rad pod nazivom “Bez sopstvene dugoročne strategije razvoja osuđeni smo na ekonomsko nazadovanje” je izložen na naučnom skupu „Strategija razvoja i ekonomske saradnje malih zemalja u uslovima globalizacije i regionalnih integracija“, koji je u organizaciji Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske i Srpske akademije nauka i umetnosti, održan u Banjaluci, krajem 2017. godine.)

 

 

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Travel - veliki baner