“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Fenix - Veliki
MIROSLAVLJEVO JEVANDJELJE
SRPSKO STANOVIŠTE

Šta je presudno za nacionalni opstanak?

ŠTA JE PRESUDNO ZA NACIONALNI OPSTANAK: Detalj iz Miroslavljevog jevanđelja

Naš glavni kulturni izazov predstavlja činjenica da je snažna i višestruko poduprta težnja da se oblici postojanja srpskog naroda, nametnuti rešenjima do kojih je doveo raspad titoističke Jugoslavije, kulturno usklade sa nasilnim i nedemokratskim rešenjima

U istorijskom kretanju srpskog naroda možemo prepoznati nekolike konstante njegovog trajanja. One podrazumevaju čvorne tačke koje su oblikovale – pod različitim uticajima i u različitim okolnostima – nacionalni identitet i predstavljale neku vrstu istorijskog prepoznavanja u vremenu. Ako bismo želeli da ih pobrojimo, onda bismo svakako morali početi od onoga što obeležava zasnivajući momenat srpske kulturne egzistencije: to je svetosavsko prosvetno predanje.

LIČNOST SVETOG SAVE

sveti sava
LIČNOST INTEGRACIJE: Sveti Sava

Ličnost Svetoga Save, njegov osobeni pečat na istorijskom postojanju srpskog naroda svakako predstavlja početnu tačku u obrazovanju i oblikovanju kolektivnog samorazumevanja. Da je ta ličnost ostvarila pretežan udeo u našem srednjovekovnom istorijskom postojanju vidimo i po tome što je ona spojila dve tradicije: sakralnu i svetovnu tradiciju.

Tradicija srednjovekovnog sakralnoga izraza je od Svetoga Save načinila reprezentativnu ličnost visoke umetnosti i kulture srpskoga naroda i, u isto vreme, narodna ili folklorna tradicija je još za života njegovog preuzela bitne odrednice njegovog lika i saobrazila ih jednom drugom tipu govora. U našoj narodnoj epskoj poeziji Sveti Sava se pojavljuje u paradigmatičnom obliku. Tako u pesmi „Sveti Sava i vukovi“ imamo spoj između paradigmatske figure vuka, koja reprezentuje prethrišćansku starinu, i paradigmatske figure sveca koja oblikuje i određuje hrišćansku tradiciju. To znači da je u kolektivnom samorazumevanju ličnost Svetog Save odabrana za integrativnu ličnost srpske kulture, jer ona omogućava saobražavanje različitih oblika kulturnog postojanja.

KOSOVSKA TRADICIJA

Pećka patrijaršija
KOSOVSKI MIT: Pećka patrijaršija

Drugi određujući momenat naše kolektivne egzistencije svakako je kosovska tradicija. Ona predstavlja istorijsku vertikalu kako duhovne tako i istorijske sudbine srpskoga naroda, pa se karakteristično pojavljuje u dva reprezentativna vida kulture srednjeg veka. Jer, postoje srednjovekovni spisi o Kosovu kao osobeno osećanje sveta koje poseduje svoje vertikalno i horizontalno prostiranje.

Horizontalno prostiranje određuje čoveka u vremenu. Vertikalno prostiranje, pak, određuje čoveka u duhu. Kosovska tradicija – što je zapečaćeno u Lazarevom opredeljenju – obeležava kretanje u oba pravca. Lazarev izbor, kao ono što oličava kosovsko opredeljenje, počiva na odluci o zemaljskom ili nebeskom carstvu. On – znamo – bira nebesko carstvo. Ali, ono što se često previđa u razumevanju kosovskog opredeljenja predstavlja činjenica da Lazar tim izborom ne uklanja bitku.

Izabravši nebesko carstvo, on odlazi u borbu. Time se pokazuje da kosovsko opredeljenje nije pasivno prihvatanje neminovnosti događaja, nego da u njemu postoji jedan aktivni ili dinamički činilac koji, obeležava njegovu unutrašnju slojevitost i tek otud opravdava poverenje u carstvo nebesko.

SEOBE KAO SUDBINA

Seoba Srba
SUDBINA SRBA: Seobe

Treći bitan element srpskog kulturnog identiteta vezan je za istorijsku sudbinu srpskog naroda na razvođu epoha, u prelaznim dobima između srednjeg i novog veka. To je kretanje sa juga na sever i sa istoka na zapad. Ta kretanja nisu na Balkanskom poluostrvu bila retka i obuhvatala su i druge narode. Jovan Cvijić ih je nazvao metanastazičkim kretanjima.

Naš najveći istorijski roman – Seobe Miloša Crnjanskog – upravo je umetnički uobličio ovu konstantu nacionalne egzistencije: Crnjanskove Seobe – rekao je s pravom Sreten Marić – nose ime naše sudbine. Sudbina našeg naroda je unutar istorijskog kretanja omogućila da se u srpskoj kulturi obrazuju različiti kulturni modeli. To je bitno odredilo lik same srpske kulture, jer se sam kulturni oblik postojanja srpskog naroda počeo menjati i upotpunjavati.

Došlo je do umetničkog kontakta između vizantijske tradicije (pravoslavne) sa srednjoevropskom (katoličkom) tradicijom. Istovremeno je, unutar ovog istorijskog kretanja, došlo do prodora elemenata islamske tradicije u srpsku kulturu. Ta trokomponentnost kulturnog postojanja – koju su uneli upravo pokreti ka severu i ka zapadu – ostavila je tragove i na istorijskim i na umetničkim spomenicima.

Ti tragovi obeležavaju nacionalni identitet kao dinamičku a ne kao statičku kategoriju, kao nešto što se menja u vremenu, ali sasvim ne podleže vremenu. Preslojavanje iskustva je karakteristična komponenta svake kulture. Preslojavanje iskustava koja su se pojavila u srpskoj kulturi bitno su odredila njen lik. Da li je to značilo prekid sa kosovskom ili svetosavskom tradicijom?

IDEJA NACIONALNE DRŽAVE

Četvrta komponenta srpskog kulturnog obrasca bila bi vezana za sekularno iskustvo novog veka. Kad je iskrsao pred začuđene oči srednjoevropskog sveta, prešavši Savu i Dunav – kako to lepo prikazuje Boško Petrović u romanu Pevač – na poziv habzburškog cara Leopolda I, dobivši privilegije za svoju posebnost, srpski narod nije bio, dakle, samo narod koji se sklanjao od osmanske nadiruće sile 1690. godine nego je predstavljao kolektiv koji ima svest o sebi.

zastave
VEK NASTAJANJA SRBIJE: Simbol državnosti

Tada je zakoračio na novovekovnu istorijsku pozornicu. Suočio se sa svetom baroka i prosvećenosti, da bi se – početkom 19. veka – pojavila ideja nacionalne države. Ideja nacionalne države u skladu sa razvojem nacije kojem je najznačajniji impuls dala Francuska revolucija, bila je, dakle, potpuno saobrazna ritmovima savremenog kretanja, predstavlja četvrtu komponentu srpskog kulturnoga modela. Ta komponenta ima naglašeno sekularni karakter. Oličava je ličnost Dositeja Obradovića. On je obeležio dah prosvetiteljstva u našem kulturnom horizontu.

Neophodno je, međutim, voditi računa o tome da je čitav jedan vek nastajala nacionalna država, svakako Srbija, mada je i Crna Gora bila nezavisna država kao srpska država. Nacionalna država je bila, dakle, nosilac jednoga kretanja koje nije značilo ni poništavanje svetosavske niti poništavanje kosovske tradicije. To je bilo nemoguće već činjenicom da su Vuk i Njegoš bili kulturni temelji obrazovanja nacionalne kulture: u njihovom delu kosovska tradicija je uvek imala privilegovano mesto.

To su srpski državnici osećali. Jer, u XIX veku prevashodno smo imali državnike a ne političare. To su bili ljudi koji su se bavili politikom na horizontu državnog mišljenja: kao Ilija Garašanin, ili Jovan Ristić, ili Stojan Novaković. Njihov pogled je najčešće bio iznad političkog partikularizma i usmeren ka onome što vodi celini.

JEDAN KULTURNI OBRAZAC

U 1918. godini Srbija je bila jedina od svih južnoslovenskih zemalja koja se nalazila na strani sila pobednica. Ona je, u isto vreme, imala veoma jasno oblikovanu nacionalnu ideju čiji je program bilo nacionalno ujedinjenje srpskog naroda. Imala je i vrlo snažno postavljenu državnu ideju koju su oličavale dve nezavisne države: Srbija i Crna Gora.

Imala je, isto tako, i veoma potvrđenu vojnu ideju koju su označavali pobednički karakter srpske vojske i u balkanskim i u svetskom ratu. Ono što je bilo neophodno – i što je u izvesnom smislu bio zaostatak – jeste kulturna ideja. To je ideja jednog kulturnog obrasca koji bi trebalo da spoji različite tradicije srpske nacionalne i kulturne egzistencije: vizantijsko-pravoslavni model, srednjoevropski model, sekularni model.


Kosovo u Trstu

Trst
PALATA GOPČEVIĆ: Na kanalu Grande u Trstu

Jedna od najlepših zgrada u Trstu – koji predstavlja možda najzapadniju tačku našeg kolektivnog kretanja – jeste znamenita vila Sebastijana Gopčevića. Ona talasastim oblikom fasade kao da potiskuje pokrete mora u čijoj se blizini nalazi. Odakle ona tu?

U XVIII veku, u trenutku kada je Austrija osvojila Trst i kada je on postao njena privilegovana luka, pojavila se mala kolonija Srba trgovaca, bokokotorskih i hercegovačkih, koja je bila veoma uticajna i koja je stekla znatno bogatstvo u svojim trgovačkim poduhvatima. Njihov potomak Sebastijan Gopčević je, dakle, u jednoj izrazito katoličkoj sredini podigao ovu palatu u XIX veku.
On sam bio je čovek velikog i lepog obrazovanja: polovinu godine je provodio u Beču a polovinu u Trstu. No, kada pogledamo njegovu palatu, vidimo jednoga vladara i jednu vladarku, njihove figure iznad jednog ulaza, dok iznad drugog ulaza vidimo jednog viteza i jednu devojku. U prvom slučaju je reč o knezu Lazaru i kneginji Milici; u drugom slučaju o Milošu Obiliću i Kosovki devojki. 

U sredini koja je potpuno bila različita od one koju su njegovi preci napustili, u sredini sa čijim je zahtevima i sam u mnogo čemu bio saobražen, Sebastijan Gobčević nije hteo da napusti upravo onaj momenat koji je obrazovao njegovo lično – kao i kolektivno – simboličko samorazumevanje: kosovsku tradiciju.

U času kada su momenti njegove lične egzistencije bili svedeni na najosnovnije formule, on je posegao za identitarnom tačkom koju reprezentuje kosovska tradicija. Taj momenat je od presudne važnosti. On pokazuje koliko je Vuk bio u pravu kada je objašnjavao zašto u našim narodnim pesmama ima tako malo o vremenu pretkosovskom i tako malo pesama koje govore o prethodnim vremenima, pa je rekao da je promena koja je sa kosovskom pogibijom ušla u narodnu svest delovala tako snažno da je preslojila i potisnula sve što je bilo pre nje.


U isto vreme, bilo je neophodno kulturno povezati veoma razgranate regionalne svesti unutar srpske nacionalne egzistencije. O njima je, sa smisaonim naglascima koji su bitni za austrijsku politiku, snažno pisao Benjamin Kalaj. Obesnaživanje takvih zamisli i nastojanja unutar srpskog kulturnog obrasca bio je zahtev i nalog XX veka. Jer, taj kulturni obrazac je trebalo da saobrazi različite tradicije u nas i da neutrališe različite regionalne i partikularne aspiracije.

Do toga nije došlo. Jer, koncept jugoslovenstva je u izvesnom smislu zaustavio stvaranje srpskog kulturnog obrasca: počelo je, naime, stvaranje jugoslovenskog kulturnog obrasca. U trenutku kada srpski kulturni obrazac nije bio definisan i kristalisan došlo je, dakle, do početka stvaranja jugoslovenskog kulturnog obrasca.

Sama stvar nije morala da izađe na loše, iako je bila mnogo teža da se izvede. Nešto od tog zaustavljenog kretanja opisaće u emigraciji, posle Drugog svetskog rata, već u visokim godinama života, naš najznatniji istoričar i pravnik, moderni polihistor Slobodan Jovanović. On će reći da su sa stvaranjem Jugoslavije Srbi izvršili nacionalnu demobilizaciju. Taj termin je od velikog značaja, jer on pokazuje da jedno kretanje koje je išlo ka oblikovanju nacionalnog identiteta nije dovedeno do svoga kraja.

TITOISTIČKO NASLEĐE

Ta činjenica je dalekosežna, jer se pojavljuje pred našim očima od trenutka raspada Jugoslavije 1991. godine. U samom jugoslovenskom iskustvu prepoznajemo dva momenta. Postoji jugoslovensko iskustvo između dva svetska rata koje je u mnogo čemu težilo integralizmu, u jednoj formi multikulturnosti, kako ocenjuju strani istoričari i kulturni istoričari, poput Endru Baruh Vahtela.

I postoji, posle Drugog svetskog rata, jugoslovensko iskustvo koje je razvilo nacionalne kulturne koncepte, koji su osamdesetih godina XX veka poprimili razvijene forme kulturne dezintegracije Jugoslavije. Ti su se procesi odvijali pod imenima kao što je bilo – zajednički osnovi književnih programa u obrazovanju.

To se može prepoznati i u konceptima za drugo izdanje Krležine Enciklopedije Jugoslavije: Dositej Obradović – po tim zamislima – ne treba da bude prikazan u odrednici „Srbija“ nego u odrednici „Vojvodina“. Sve je to razvijano u skladu sa vladajućom komunističkom ideologijom i njenim ugaonim kamenom: to je bila teza o velikosrpskoj hegemoniji u Kraljevini Jugoslaviji.


Komunisti protiv Rastka

Srpski državnici u XIX veku su razumeli da u novom (sekularnom) vremenu ne mogu sakralnu funkciju Svetoga Save uneti u institucije sekularne države. Otud su uzeli prosvetiteljski aspekt Savine ličnosti i preneli ga u školski sistem. To je jedan izvanredan primer kako se centralni momenat jednog identiteta saobražava nalozima vremena, a da se pritom ne izgubi nego sačuva u vremenu. Pravi diskontinuitet sa svetosavskom tradicijom u osamstogodišnjem postojanju srpskoga naroda napraviće tek komunisti: ne neposredno posle 1945 nego od – mislim – 1947. godine. Tada ukidaju školsku slavu. Tada je Sveti Sava prebrisan iz javne vrste kolektivnog postojanja. To pokazuje da je srpska kulturna egzistencija imala sposobnost asimilovanja i amalganisanja različitih tradicija.


Takvo kretanje je svakako partikularizovalo i dezintegrisalo celokupnu srpsku nacionalnu i kulturnu egzistenciju. Taj podatak je od presudne važnosti. Jer, to je nešto što je kao izazov postavljeno pred nas danas, budući da je snažno i živo nastojanje da se produži titoističko nasleđe u svojim kulturološkim izvodima. Naš glavni kulturni izazov predstavlja činjenica da je snažna i višestruko poduprta težnja da se oblici postojanja srpskog naroda, nametnuti rešenjima do kojih je doveo raspad titoističke Jugoslavije, kulturno saobraze sa nasilnim i nedemokratskim rešenjima.

To možemo videti i na naizgled najjednostavnijem planu: planu imenovanja. Premda naizgled nehotičan i spontan, on je sasvim kontrolisan, jer se snažno rasprostire opštom i javnom svešću. Tako se, recimo, vrlo često govori o bosanskim Srbima, o hrvatskim Srbima i o Srbijancima. Nikada se neće čuti na Hrvatskoj televiziji – srpski predsednik, nego će uvek to biti – srbijanski predsednik.

Momenat kada se takvo imenovanje prihvati u srpskoj sredini, bilo u Srbiji i Republici Srpskoj, bilo kod Srba u Crnoj Gori, predstavlja momenat pounutrašnjivanja hrvatskog stanovišta u srpskoj javnoj svesti. Jer, na delu je kretanje koje ima svoj jasan i precizan cilj i čiji je osnovni zadatak da se unutar ljudskih predstava, unutar simboličkog sveta srpske kulture, unutar onoga što obeležava ljudsko pamćenje formiraju precizni i pogodni modeli. To nikad ne treba da potcenimo.

KULTURA I NACIONALNI IDENTITET

Ako uzmemo šta je nemačka štampa od 1914‒1918. godine pisala o Srbima, o čemu postoji knjiga našeg germaniste Momčila Seleskovića, jer je to njegova sorbonska doktorska teza, i uporedimo sa knjigom o tome šta je nemačka štampa pisala od 1990. do 1995. godine, knjigom koju je napisao novinar i putopisac Nikola Živković, uočavamo u tipološkom i sadržinskom smislu – osobine kulture, naroda, ponašanja, u karikaturama, u satiričnim i drugim delovima – zapanjujuću istovetnost.

Avion se od 1918. do 2000. godine višestruko promenio. Automobili su se promenili. Tehnička sredstva su se promenila. Ali simboličke i kulturološke predstave u glavama ljudi traju mnogo duže i u tom smislu tehnička promena ne znači suštinsku promenu. Utoliko je svet kulture u najširem smislu, ne samo kao svet pojedine umetnosti, ne čak ni samo kao umetnost sama, nego šire, kao način saobraćanja, kao način razumevanja, kao način postavljanja stvari, presudan činilac za oblikovanje nacionalnog identiteta i uopšte ljudskog identiteta.


Za Albance, protiv Srba

Kalaj je smatrao da regionalnu svest treba pospešivati u skladu sa najboljim interesima austrijske politike. To je, dakle, bio ključni njegov zaključak. Malo je koji stranac tako dobro poznavao srpski nacionalni i kulturni identitet kao Benjamin Kalaj: diplomata na dvoru kneza Mihajla, o čemu svedoči njegov dnevnik, i dvadesetogodišnji upravnik Bosne i Hercegovine. Zanimljivo je – o čemu svedoči knjiga bugarske istoričarke Teodore Toleve – da je na sednicama ministara Dvojne Monarhije davao potpuno suprotne predloge kada je reč o obrazovanju albanske nacije, koja je oblikovana sa vidnim uplivom austrougarskih uticaja.

Kalaj je, dakle, imao čitav jedan ideološki koncept kada je reč o srpskoj nacionalnoj i kulturnoj egzistenciji.


Jer, nacionalni identitet ne predstavlja sav čovekov identitet. Čovekova personalnost je znatno šira od bilo kakve identifikacije, bilo da je ta identifikacija nacionalna, bilo da je ona religijska, pa je nacionalni identitet jedna komponenta ukupnog čovekovog identiteta. Otud okrnjiti nacionalnost – kako je davno kazao Dušan Pirjevec – znači u nečemu okrnjiti ličnost.

To se odnosi na prisilna dejstva. Ukoliko, međutim, jedna ličnost sama izabere svoje oblike egzistencije, uključiv i nacionalni identitet, onda je tu na delu nešto što je u vezi sa slobodom a ne sa nacijom. Ali, nalazimo se u području kolektivnog kretanja, jer je pred nama pitanje o mogućnostima integralističke srpske kulturne politike.

To je presudno pitanje. To je, po meni, starije pitanje od državno-pravnog oblika i starije pitanje od drugih oblika egzistencije, premda nije odvojeno od njih. Ali, kulturna egzistencija srpskog naroda je nešto što je u ovom trenutku presudan činilac našeg ukupnog nacionalnog opstanka kao kolektivnog opstanka.

(NASTAVIĆE SE)

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Fenix - Veliki