“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Fenix - Veliki
Porušeno srpsko groblje na Kosmetu
RASPETO KOSOVO (1)

Srbi, izgnanici u otadžbini

SRBI, IZGNANICI U SOPSTVENOJ ZEMLJI: Ni mrtvi nemaju mira (FOTO: Eparhija raško-prizrenska)

Fjorenca Ličitra, italijanska novinarka, specijalno za “Geopolitiku” objavila je u januaru 2015. godine svoju potresnu reportažu, pisanu sa takvom iskrenošću i emocijom koja može sve da nas postidi, a aktuelna je i danas, skoro dve i po godine kasnije, zbog čega je i prenosimo

Priredio i preveo: Dragan MRAOVIĆ

Odakle počinje današnje Kosovo? Za mene je počelo na aerodromu u Cirihu, gde se preseda na putu iz Rima za Prištinu. Tu se gurala gomila netipičnih likova skoro “ulubljenih” zbog svojstvene iskrivljene fizionomije. Granitna lica, nezgrapna i već stara, a za njima žene skrivene pod Alahovim velom. Dakle, Šiptari. U avionu nije bilo nijednog Srbina, iako zemlju, prema kojoj smo leteli nešto duže od jednog sata, još nastanjuju, uprkos svemu i svima, Srbi sa Kosova i Metohije, štaviše to je njihova zemlja, s tom razlikom što njima nije dozvoljeno da odu i da se vrate, kao bilo kome građaninu Evropske unije. Zato sam prvi susret sa ruševinama Svetog Kosova i Metohije imala u Švajcarskoj, zemlji koja mu nije ni nalik…

Zajedno sa fotografom Emanuelom Okipintijem, koga sam povela sobom, krenula sam rasklimatanim autobusom s autobuske stanice, u pravcu Kosovske Mitrovice, ka neuralgičnoj oblasti kosmetskih Srba. Putevi puni rupa, blata, i mračni, jer je padalo veče, bili su u skladu sa našim prevozom. Videli smo brojne albanske zastave duž puta, istaknute na prozorima šiptarskih kuća, kako se viju na vetru. Sumorna panorama neomalterisanih kuća, rasutih po ravnici. Te kuće nisu imale izgleda ljudskih staništa, već se činilo kao da su zauzete na silu i na brzinu. Ali, najgori prizor su bila mala groblja – sedam, osam grobova – oboreni i zapušteni spomenici, na samo nekoliko stotina metara od kuća u kojima su se lagano palila svetla. Samo je sneg ublažavao tu pustoš.


Susret sa okovanom staricom

Čim smo ušli u zgradu, sreli smo jednog starca, zdepastog i prljavog, sa poluspuštenim pantalonama i treger majicom, iako je bio decembra i par stepeni ispod nule. Stanovao je u nekoj sobi u prizemlju u koju nas je uveo, ali samo na par trenutaka, taman toliko da vidimo, u polumraku, da je đubreta bilo i u sobi. Zatražio nam je novac. Primetila sam da je njegova žena, niska i ćutljiva starica, bila vezana za nogu gvozdenim lancem koji je bio učvršćen za zid. Nije odgovarao na naša pitanja. rekao je samo da tu živi deset godina i da možemo kasnije da dođemo, ako može s novcem. Žurio je. Izašao je s nama iz sobe, zatvorio velikim katancem vrata, iza kojih je ona žena ostala okovana. To je bio pakao u prizemlju.


NI MRTVI NISU JEDNAKI

Posle nešto više od jednog sata, autobus nas je ostavio nasred ulice u kojoj je bilo saobraćaja, radnjica, ljudi koji su šetali i kafića preplavljenih dimom cigareta, bez vazduha. Svi ili skoro svi puše na Kosovu i Metohiji. Nema zakona, starosnog doba, predostrožnosti u tom pogledu. Pušenje je lična stvar i navika tamošnjeg življa.

Fjorenca Ličitra
PROTIV MAFIJAŠKOG ĆUTANJA: Italijanska novinarka Fjorenca Ličitra sa fotoreporterom Emanuelom Okipintijem (FOTO: Geopolitika)

Stigli smo u Mitrovicu, rekom Ibrom podeljeni grad posle rata. U južnom delu 80.000 Šiptara, a na severu oko 20.000 Srba. Most, koji bi trebalo da bude simbol spajanja, služi da odvoji dva nepomirljiva etnosa koja su pre rata mirno živela. Srbi su govorili i albanski, kao što su i Šiptari govorili srpski. Sada je grad podeljen i perspektiva se radikalno menja idući od severa ka jugu. S jedne strane latinični natpisi, sa druge ćirilica. Novac su i evri i dinari. Zapadne radnje i prepotopske radnjice. Džamija na glavnim ulicama na jugu, a pravoslavna crkva na brežuljku na severu. Čak su i groblja različita, da se vidi da ni mrtvi nisu jednaki. Šiptarsko, na severu Mitrovice, savršeno nedirnuto, dok je ono srpsko, na jugu, potpuno uništeno, a iza njega je mala crkvica, srušena.

Pre polaska ka enklavama – čednim i veoma siromašnim selima – dogodio se susret u centru severne Mitrovice koji se mora opisati. To je priča o Biserki, čije ime potiče od reči “biser”. Ili, “Biser u ratu”, kako sam je ja prekrstila. Lutala sam glavnim ulicama Mitrovice sa mojim vodičem Branislavom Perovićem i fotoreporterom. Ugledala sam oronulu zgradu, pravu ruševinu. Branislav je rekao da je to nekada bila osnovna škola, a posle rata, 1999. godine, korišćena je za privremeni smeštaj izbeglica. Taj privremeni smeštaj je trajao jedanaest godina, koliko je trebalo Vladi iz Beograda da nađe trajni smeštaj za 126 muškaraca, žena, staraca i dece. “Danas tu još živi nekoliko osoba”, rekao je Branislav.

Pljuštalo je kao iz kabla, pa je zgrada izgledala najblaže rečeno zlokobno. Razbijena stakla, neosvetljeni prozori, otpali malter, škrabotine na zidovima i samo jedno malo svetlo na desnom krilu zgrade koje je narušavalo mračni prizor. Uprkos strahu koje mi je to mesto ulivalo, reših da uđem i razgovaram sa poslednjim “povratnicima”. U prizemlju, pustom i tihom, činilo se da niko ne stanuje, ali na spratu su se nazirali rublje, plastične boce, kartoni i krpe, gomile otpadaka. Mučni miris u vazduhu, a što smo više zalazili, đubreta je bilo toliko da smo se kretali uz zidove da bismo se provukli.


Bez dece, života i stana

Beograd im daje manje od sto evra mesečno. Jedu jednom dnevno, u narodnoj kuhinji, zajedno s ostalim izbeglicama. Sve oko njih je najcrnja beda. I Biserka se razbolela onoga strašnog dana, kao i njena kći. Bolest se nije lečila i razvila se. Trebalo bi hitno da se operiše, ali je lekar to odbio, jer ne bi mogla da podnese dugi postoperativni period u uslovima u kojima živi. Već godinama ona piše partiji Tomislava Nikolića, u koju je još učlanjena, da joj vrate stan, život i voljenu decu koju ne može ni da vidi, jer nema novca da ih potraži. “Jeste li ikada dobili odgovor od vaše partije?” pitam je. “Još nisam”, odgovara mi bez ikakve zlobe, jer verovanje u sutra je njen današnji najveći blagoslov.


BISER U RATU

Biserka sa Kosmeta
OSMEH OČAJNICE: Biserka iz Kosovske Mitrovice (FOTO: Geopolitika)

Odjednom, nasred tog hodnika, videli smo stolicu na kojoj je bilo sklupčano neko ružno kuče, malo, olinjalo, koje je počelo da reži čim nas je primetilo. Potom se pojavi na jednim rasklimatanim vratima neko kome nisam mogla da odredim pol, ne toliko zbog mraka koji je padao na sve kao zavesa, već zbog izgleda te osobe. Bila je žena, bolje reći, nekada je to bila, jer je pred nama bila visoka osoba, ali rahitična. Ruke su joj bile velike i odudarale su od njenog izgleda, kao da nisu njene, imala je najviše pedeset kilograma, a njeno suvo telo je neprestano drhtalo i treslo crno muško odelo koje je nosila. “Mora da je vrlo stara”, pomislih, ne znajući još da mnoge osobe na Kosovu izgledaju u pedesetoj kao da imaju sedamdeset godina.

Imala je tamnozelene oči, uvučene obraze zbog skoro praznih usta – imala je samo tri-četiri zuba, a iz njih se čuo promukli i muški glas. Nisam ni primetila da sam se povukla unazad, dok nas je Branislav predstavljao i objašnjavao razlog našeg dolaska. Jedva sam joj stisla ruku. Bila je to Biserka. Kratko je trajao taj susret. U glavi mi se toliko zavrtelo da sam se pridržala za Branislava da ne padnem. Osećala sam fizičku potrebu da izađem, bolje reći da pobegnem odatle. Nije tome bio razlog samo Biserka, već još više to depresivno mesto. Postoje mesta koja smiruju na neobjašnjiv način, i druga, koja izazivaju osećanja pakla. Taj pakao mi je ježio kožu od samog početka.

Izašla sam napolje, a za mnom i moja dva saputnika. Ušli smo u kafić na samo pedeset metara dalje. Veseli mladići su ispijali kafu ili pivo kraj uključenog televizora. Nemo i gorko sam zaplakala. Kako je moguće da na tom malom rastojanju od te radosti postoji Biserka! Kako je moguće da Srbi iz Mitrovice, sa svojim velikim patriotizmom, krckaju lešnike i piju, a ne znaju za tu sramnu situaciju? Branislav i Emanuel su zakazali sastanak sa Biserkom za sledeći dan, a ja sam rešila da ne idem. Nisam mogla da podnesem to mesto. Ali, u nemirnoj noći, shvatila sam da bih još teže podnela moje bekstvo od nehumanog Biserkinog života, pa sam sledećeg jutra i ja pošla.


Izbrisati tragove srpstva

Deset godina posle zadnjeg krvavog napada Šiptara na Srbe (šiptarski pogrom nad Srbima 17. marta 2004. – prim. prev.) sukob se nastavlja, a jedina razlika je u tome što su promenjeni metodi agresije, dok su ciljevi nepromenjeni: izbrisati na Kosovu i Metohiji svaki trag Srpstva, Samo u dnevnom i bliskom kontaktu sa nenormalnim teškoćama Srba može se zaključiti šta znači „živeti u rezervatu“, pa i u gradu Mitrovici koji nije rezervat.


Popeli smo se stepenicama do Biserke, koja nas je dočekala svojim bezubim osmehom. Pošli smo za njom u “rupu” u kojoj je živela. Bila je to sobetina, ali toliko natrpana da nije izgledala velika. Tu je bila i neka velika fotelja koja je služila i kao krevet, zatim jedna oštećena peć, tepisi prljavi od izmeta njene dve vidljivo bolesne mačke. Bile su tu i neke lutke, krpe, veliki poster predsednika Srbije Tomislava Nikolića, stare novine, razbacane plastične flaše, krš sakupljen po ulicama. U sobi, sa spuštenim roletnama, nije bilo dovoljno vazduha i prostora. Biserka me je smestila u fotelju, upalila malu škiljavu svetiljku i počela svoju strašnu priču.

DAN DUG 14 GODINA

Te 1999. godine besneo je rat, kada je Biserka videla, jednoga jutra, albanske paravojne jedinice kako napadaju crkvu naspram njene kuće. Nije bilo vremena ni za strah, ni za bekstvo. Nekoliko trenutaka kasnije, nekoliko njih je razbilo vrata nogama i ramenima i upalo u njen život. Biserkin muž nije bio tu – kasnije je saznala da je on u to isto vreme bio fizički mučen, a s njom su bili kćer od četiri godine i nekoliko dana ranije rođeni sin.

Most u Kosovskoj Mitrovici
TAČKA RAZDORA: Most na Ibru u Kosovskoj Mitrovici

Paravojnici su ih odvukli u crkvu – gde je već ležalo nekoliko unakaženih tela civila – a jedan od tih vojnika je uperio pištolj u vrat tek rođenog sina, dok joj je drugi oteo kćer iz ruku da bi joj pokazao neumoljivi kraj…

Iz te strašne zasede spasilo se sve troje, ali ja nisam mogla da pitam Biserku, koja se tresla od plača, kako im je to uspelo. Nije ni bilo važno, a u sebi sam osećala da to nije bio pravi spas, jer taj fatalni dan traje u njoj već četrnaest godina.

Biserka je pronašla muža kome su odsekli tri prsta, ali nisu više ništa imali. Izgubljena kuća, izgubljen posao, izgubljeni rođaci i prijatelji. Šta je preostajalo da se hrani dvoje dece, kako da ih odgajaju? Na sve su bili spremni samo da im deca budu na sigurnom, ne samo da ne budu gladna, već i da budu daleko od te ljudske bede. Doneli su najtežu odluku: daće ih na čuvanje u Srbiju. I jednoga jutra je Biserka dala svoju decu drugima. Sve je izgubila osim sećanja. Danas živi na tom mestu od 2004. godine. Drugim izbeglicama je srpska vlada dala stan. I njoj su dodelili jedan, ali je on prodat drugima pre nego što je ona mogla da se useli u njega.

Ovo je česta priča među kosmetskim Srbima, ali ono što je strašno, pored same njene sudbine, jeste mir kojim odiše Biserka, počev od stalnog bezubog i strpljivog osmeha u toj mori večite sadašnjosti. Ali, nisu uspeli da slome Biserku, jer ona ima veliko srce. Zato to i dalje pokušavaju.


Kraj mafijaškog ćutanja

Ono što je napisala mlada italijanska novinarka i književnica Fjorenca Ličitra iz Katanije, na Siciliji, posle svog putovanja na Kosovo i Metohiju, nećete čitati u “velikim medijima”, niti čuti od naših političara, čak ni onih koji žive na Kosovu i Metohiji. Rođena je 1982, u Raguzi. Bavi se književnošću, publicistikom i novinarstvom. Piše uvodnike u jednom rimskom onlajn izdanju, sarađuje sa dnevnim listovima. Voli da piše reportaže i bajke. Ovo što je napisala za Geopolitiku, nažalost, nije bajka. Pitamo je kako joj je uopšte palo na pamet da dođe na Kosmet.

“Izabrala sam Kosovo i Metohiju, jer se o tome u Italiji uopšte ne govori, osim u nekom veoma retkom slučaju, a većina ljudi veruje u mafijaško ćutanje pronatovskih medija. Posle mog putovanja, u meni se učvrstila ideja da bi ulazak u Evropsku uniju predstavljao nesreću za srpski narod. To bi značilo gubitak suvereniteta, najdragocenijeg dobra”. Povela je sa sobom, o svom trošku, fotoreportera Emanuela Okipintija i angažovala vodiča Branislava Perovića.

Nije bilo nikakve institucionalne podrške, niti zaštite. Nikome ne odgovara ono zbog čega je ona došla, što je videla i napisala. Srpskim vlastima, jer se vide katastrofalne posledice tzv. Briselskog sporazuma. Šiptarskim vlastima, takođe, jer je za njih i to malo Srba u tom stanju previše. Još manje korumpiranom Euleksu koji šalje samo lažne ružičaste izveštaje o “velikom napretku”!


(SLEDEĆI NASTAVAK: Blagosloveno cveće Kosmeta)

 

 

Najnovije

Srpska ruka ne sme da preda Kosmet

Naraštaji neće biti najsrećniji ako im u nasleđe ovo pitanje ostavimo nerešeno, ali će biti najnesrećniji ako i sebe i njih zauvek osramotimo, odričući se Кosova i Metohije, svoje časti i svog Jerusalima, to nikad nije učinio ni jedan narod

Pronašao Artukovića, savetovao Slobu…

Branko Milinović (1910 – 2007), čovek koji je predlagao likvidaciju Tita, oslobodio Pariz, marširao iza generala De Gola, bio jevrejski zet i Geringov rođak, brinuo o vladiki Nikolaju Velimiroviću, predstavlja jednu od najznačajnijih ličnosti srpske dijaspori

Antisrpske poruke srpskog udruženja u Španiji

Pod okriljem organizacije koja nosi ime nobelovca Ive Andrića, umesto predstavljanja srpskog identiteta i kulture, šalju se političke poruke potpuno suprotne nacionalnim interesima Srba i daje legitimitet idejama ljudi bliskih Кarlosu Vestendorpu i Havijeru Solani

Srpsko jedinstvo u tri koraka

Kolo ima važnu integrativnu društvenu funkciju, neguje kolektivni identitet na različitim nivoima u zajednici, predstavlja simbol nacionalnog jedinstva i nosi obeležje identiteta lokalnih i regionalnih zajednica. Carevac je napisao Moravac, Žikino kolo i pomagao u stvaranju Marša na Drini

Pederi marširaju sa blagoslovom Rokfelera

Dr Džudit Rajsman je svojom knjigom “Seksualna sabotaža” razobličila Alfreda Кinsija, prevaranta koji je, uz pomoć Rokfelerove fondacije i podršku Hjua Hefnera i Herija Heja, osnivača homoseksualnog pokreta, postavio nakazne kriterijume za širenje homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta i grupnog seksa

Duhovno i umno „Otadžbina“ okuplja Srbe

Srpski saborni duh je duh stvaralaštva Tesle, Pupina, Milankovića, Mileve Marić i mnogih drugih čiji smo potomci, a među tim velikanima nema mesta sitnim partijskim moljcima, folirantima i politikantskim profiterima, ističe predsednica Pokreta „Otadžbina“
Fenix - Veliki