“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Srpski poslovni Almanah - Veliki
Riznica manastira Dečani
SRPSKO STANOVIŠTE (2)

Pred genocidom se ne žmuri

PRED GENOCIDOM SE NE ŽMURI: Deo dragocenosti iz riznice manastira Dečani koji bi da prisvoje Šiptari

Jermeni, koji su pretrpeli genocid u Prvom, i Jevreji, koji su pretrpeli genocid u Drugom svetskom ratu, narodi su na koje je neophodno da se ugledamo unutar jednog dubljeg kolektivnog razumevanja istorijske sudbine

Glavno kretanje koje nam se nameće da usvojimo, započeto u komunizmu, podrazumeva jedan nalog koji je spoljašnji, a koji treba da učinimo unutrašnjim. On glasi: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko – kao Njegoš, kao Andrić, kao Meša Selimović, kao slikar Petar Lubarda, kao Gračanica i Dečani – vremenom prestane da bude srpsko. Od 2008. godine traju neprekidni i kontinuirani napori da se srpski manastiri na Kosovu i Metohiji izmeste u UNESKO-u iz srpskog državno-pravnog i kulturnog prostora i podvedu pod kosovski “državni” prostor.

Ukoliko je kultura tako beznačajan činilac, zašto nastaju ovi napori? Zato što je suštinski napor vezan za to da se Gračanica i Dečani prikažu kao svet neke “kosovske” kulture, a ne srpske kulture. Da bi se u narednom koraku reklo da tu, u stvari, Srba i nije bilo, nego je bio neki neidentifikovani pravoslavni svet koji pripada nekom “kosovskom” prostoru. Ukoliko je to drukčije od ovoga što ja kažem, glavno pitanje glasi: zašto je taj napor tako istrajan i zašto je poslednji put samo zahvaljujući aktivnostima Rusije on bio neuspešan?

To pokazuje da treba u mentalnoj mapi koja postoji u glavi svakog čoveka, naročito u mentalnoj mapi mladih ljudi nastane poželjna – sa stanovišta nalogodavca – predstava. Jer, uvek se u svim projektima na mlade ljude računa, pošto se ne računa na nas čija je svest formirana u prethodnim epohama, pa bi sa malo humora čovek mogao da kaže da su neki među nama već otpisani.

NAZADAK U XX VEKU

Mogućnosti srpske integralističke kulturne politike su u ovom trenutku vidljive, kao što su i ograničenja znatna. Kao ključno ograničenje pojavljuje se jedan oblik samoograničavanja. Tako nismo pokazali nikakvu sposobnost da utičemo na srodnost obrazovnih sistema u onim sredinama u kojima na to možemo da utičemo: prevashodno mislim na Srbiju i Republiku Srpsku, a posredno i kada je reč o položaju Srba u Crnoj Gori.

Petar Lubarda
Petar Lubarda
Meša Selimović
Meša Selimović
Ivo Andrić
Ivo Andrić

Otud bismo mogli kazati da je XX vek – u tim sadržajima, za razliku od nekih drugih sadržaja – bio vreme našeg nazatka. Odlučujuće je da nismo izvukli zaključke o svom sadašnjem položaju, niti smo taj položaj doveli u vezu sa okolnostima u kojima živimo. Ta činjenica pokazuje da mi u današnjem trenutku imamo mnogo više onih koji su političari prevashodno, a mnogo manje onih (ako ih je uopšte) koji imaju državnički osećaj, kao što među intelektualcima nema mnogo onih koji imaju osećaj za nacionalnu egzistenciju. Nema sumnje u to da postoje tri nivoa na kojima se pojavljuje problem srpske kulturne politike: jedan nivo očituje politička vlast, drugi nivo očituje državna struktura, treći nivo je vezan za oblike postojanja srpskog naroda. To nisu iste kategorije i nije podjednaka opštost između njih.


Jedan udžbenik za sve Srbe

Ne treba zaboraviti da je Srpska gramatika Stojana Novakovića – on je bio filolog, istoričar, političar, polihistor u gotovo izvornom smislu – bila čitavu deceniju u XIX veku jedini udžbenik iz kog su učili Srbi gde god da su živeli i u kom sistemu da su se školovali. A to su bili sistemi Srbije, Crne Gore, Habzburške monarhije, bilo u njenom ugarskom delu, koji je bio severno od Save i Dunava, bilo u njenom austrijskom delu vezanom za Bosnu i Hercegovinu, odnosno za Dalmaciju. Uprkos svemu tome, jedan koncept jezika, jedna gramatička norma, čak jedan udžbenik su predstavljali jednu vrstu zajedničkog jezičkog osnova. Vukove pesme su takođe igrale tu ulogu. Svakako da nismo pokazali dovoljno volje da stvorimo ono što je bio nalog XX veka: to je osnova za obrazovanje srpskog kulturnog obrasca. Nismo, takođe, uspeli da ujednačimo ili saobrazimo jedinstven medijski program: u oblasti jezika, u oblasti kulturnog standarda. 


Naši političari su visoko obuzeti činjenicom vlasti, dok su mnogo manje obuzeti činjenicom države, a vrlo često nesposobni da razumeju egzistenciju naroda koja ide izvan okvira njihovog dosega. To je dalekosežna činjenica i njeni glavni negativni ishodi su vezani za upravo kulturnu i nacionalnu politiku. Ono što jedna država, a ovde je reč o malim državama i o državama koje se nalaze u kolonijalno-okupacionom položaju, kao što se mi nalazimo, ne može da učini državno, ona učini u alternativnim područjima: u institucijama koje nisu državne, kao što je to Matica Srpska, kao što je to Srpska književna zadruga. A ono što ne može da učini na taj način, koji nije direktno državni način, ona učini preko istaknutih pojedinaca. Ta tri stepena delovanja takođe nisu osvešćena u horizontu naše kulturne politike. I to u trenutku kada komunikacijski nikada nije bilo lakše uspostaviti jednu vrstu integralnosti. Kada ljudi mogu veoma lako i brzo da jedni sa drugima saobraćaju.

To pokazuje da u ovom trenutku mogućnosti srpske kulturne politike imaju ograničenje vezano za odsustvo svesti o integralnosti. Neophodnost te politike je nešto što će presudno uticati na oblikovanje nacionalnog identiteta. Vrlo je bitno razumeti da kulturna politika ne ide samo putanjama vlasti. I inače u srpskoj kulturi postoji razvijena navika da se svako postojanje poistoveti sa vlašću. To je, s jedne strane, posledica našeg izrazitoga siromaštva, a, s druge strane, to je posledica nesposobnosti intelektualaca i inteligencije da zamisle druge oblike delovanja i rada. Moramo, međutim, naučiti da postoji nešto što se odigrava mimo horizonta vlasti: našim ličnim učešćem. Nešto od toga možemo da pronađemo u prošlosti.

PRAVOSLAVNE PORUKE

Manastir Gračanica
OTIMAČINA PREKO UNESKO-a: Manastir Gračanica na Kosovu

I to je nešto što, po mom mišljenju, predstavlja bitnu činjenicu našega savremenoga trenutka. Da li ćemo uspeti da izvučemo nacionalnu sudbinu iz ovog neveselog trenutka u kome se naš naraštaj nalazi, kada se sručio sav neuspešni bilans XX veka – mnogo zavisi od strpljenja, sitnog rada i upornog stvaranja kulturne podloge unutar koje bi se bitni sadržaji nacionalnog identiteta mogli iznova postaviti kao određujući.

Bitno je takođe da razumemo da se u XX veku odigrao jedan istorijski događaj koji kulturno i simbolički – zbog komunističkog iskustva vladanja – nije dovoljno osvetljen u našoj kulturi. To je činjenica genocida. Srpski narod je u XX veku pretrpeo genocid i ta činjenica zahteva najveću moguću pažnju. To nije činjenica preko koje može da se pređe zatvorenih očiju. Jermeni, narod koji je pretrpeo genocid u Prvom svetskom ratu, i Jevreji, koji su pretrpeli genocid u Drugom svetskom ratu, narodi su na koje je neophodno da se ugledamo: unutar jednog dubljeg kolektivnog razumevanja istorijske sudbine.


Kako do slobode?

Negde pred Prvi svetski rat bila je jedna polemika, vrlo zanimljiva, između čuvenog čehoslovačkog državnika i filozofa, liberala po uverenjima, Tomaša Garika Masarika i Mladobosanaca. Masarik je bio veliki poklonik sitnoga rada, dakle, on je bio poklonik neprestanog postepenog delovanja koje bi podrazumevalo najmanji rizik u najtežim okolnostima. On je to sažeo u formulaciju “prosvetom do slobode”. Mladobosanci, nošeni temperamentom našega sveta, našim nasleđem, ustaničkim osećanjima Južnih Slovena i revoltom pred diskriminacijom, na to su odgovorili polemički – piše o tome lepo Pero Slijepčević koji spada u te Mladobosance – formulom koja je glasila “revolucijom do slobode”. To su dva puta. Oni se ne isključuju nužno, ali ne mogu se zamenjivati. Ne može revolucija, ustanak, pobuna, državni oblik – sve smo to naučili u XX veku – da zameni neprestani strpljivi rad koji traje iz dana u dan i na taj način oblikuje kolektivnu svest. To je ono što je ključno da nastane prikladna kulturna podloga za integralističku nacionalnu egzistenciju u nas. 


Pitanje koje pogađa u samo srce stvari glasi: kako u stvaranju jedinstvene srpske kulturne politike sačuvati nesumnjivu policentričnost srpske kulture? Istorija srpskog naroda je takva da je on bio policentričan u različitim istorijskim periodima. U nekim periodima, kad nigde nije bilo srpske države, pojedini gradovi – kao Beč ili Trst, Novi Sad ili Mostar, obavaljali su ulogu kulturnih centara: nekada je to bilo i Cetinje. Ta policentričnost nesumnjivo postoji zato što je srpska kultura kontaktna. Ona nije kontaktna na onaj način na koji je svaka kultura kontaktna. Čim je kultura, mora biti kontaktna po prirodi same reči i delovanja kulture.

Ali, srpska kultura je u zasnivanju kontaktna, jer država Nemanjića je imala svoje pravoslavne i svoje katoličke oblasti. Kad pogledamo plastiku ili arhitekturu Studenice ili Dečana, vidimo mnoge tragove umetnosti kotorskih majstora ili umetnosti Južne Apulije. To su, dakle, tradicije latiniteta unutar naše srednjovekovne umetnosti. Ključno je, međutim, da uočimo da je freska uvek bila vizantijske tradicije, jer je ona bila nosilac pravoslavnosti poruke. To je bilo ono na šta su bili osetljivi ljudi u srednjem veku.

U zasnivanju srpske kulture imamo ukrštaj. To se u vremenu samo povećava. Ako pogledamo Vukov Srpski rječnik, vidimo da u njegovom prvom izdanju (1818) ima 20 odsto reči koje su turcizmi. To znači da je islamska kultura ostavila svoj trag unutar jednog dugovekog postojanja. Ta vrsta iskustva policentričnosti, međutim, može imati pozitivan i negativan vid. To zavisi od toga kako se oblikuje jedan kulturni obrazac. Nedostatak srpskog kulturnog obrasca učinio je da policentričnost hipertrofira vremenom u dezintegrišuće elemente kulturnoga kretanja. Tako je počelo sve što je srpsko da se svodi na srbijansko. To je nešto što je bilo moguće usled odsustva srpskog kulturnog obrasca.

SRBIJANSKO I SRPSKO

Cetinjski manastir
PRE RATA BEZ CRNOGORACA: Cetinjski manastir ponos pravoslavne Crne Gore

Šta znači srpski kulturni obrazac? Znači u nekom smislu uspostavljanje javne svesti o celini. Svest o celini srpskog naroda, o tome da je srpski narod i onaj narod koji živi u Banjaluci i onaj koji živi u Nišu; i onaj u Trebinju i onaj u Cetinju; i onaj u Vukovaru i onaj u Kosovskoj Mitrovici. To je, dakle, celina i tu ima neka sudbina koja pripada i onome ko je u Mojkovcu ili onome ko je u Budvi. Takva javna svest podrazumeva jednu vrstu ponašanja koje upravo uključuje pozitivan vid policentričnosti. Jer, nikome ne bi bilo ni razumno niti je za očekivati da se policentričnost poništi. Ni u drugih naroda i kultura nije tako.


Kolektivno samorazumevanje

Teritorija Nagorno-Karabaha je površine približno kao Kosovo i Metohija; tamo ima oko 100.000 Jermena. Sama Jermenija ima oko tri miliona ljudi. Ona ima jedno vrlo nepovoljno okruženje neprijateljski nastrojenih država: Turske, Azerbejdžana, pa – zbog Rusije čija je vojska u Jermeniji – i Gruzije. No, zbog toga što su činjenicu genocida učinili prisutnom u javnoj svesti, i bez obzira što gledaju na planinu Ararat koja je u turskoj državi a ne u Jermeniji, oni uspevaju da i u tom nepovoljnom okruženju obrazuju jedan delotvorni kulturni obrazac, jedno precizno kolektivno samorazumevanje, koje se proteže i na brojnu jermensku dijasporu: i otud mogu da nastoje da se u Nagorno – Karabahu nešto ne dogodi što bi moglo da ih podseti na prošlost. 


Imali smo – kroz XIX vek – dve srpske države: Srbiju i Crnu Goru. One su bile međunarodno priznate, da bismo jedan dinastijski sukob između Karađorđevića i Petrovića pretvorili u politički sukob, a onda iz političkog izveli i nacionalni sukob. Dakle, imali smo 1909. godine popis u Crnoj Gori pod vladom knjaza Nikole i tu se, u popisu, 95 odsto ljudi izjasnilo da su po nacionalnosti Srbi. Svi su prirodno bili Crnogorci, ali je ovde reč bila o nacionalnosti. Godine 1855. u Zakoniku knjaza Danila, vladara koji je nasledio Njegoša, u članu 92 piše da u Crnoj Gori nema nijedne druge narodnosti osim srpske. A opet, mi smo došli u poziciju da 1948. godine, na popisu pod diktatom komunističkih vlasti, Srba bude 1,87 posto. U jednom istom naraštaju, u rasponu od 40 godina; to je u jednom istom životu.

Jedno je, dakle, policentričnost kao prirodna egzistencija jedne kulture i naroda u različitim kontaktima, a drugo je njena politička instrumentalizacija. Te dve činjenice uvek treba imati na umu. Prirodan korelat ovom negativnom nastojanju po kojem sve što je srpsko treba svesti na srbijansko jeste – srbijanstvo. To je razvijanje unutrašnje logike po kojoj bi se ideologija srbijanstva pojavila kao ekvivalent onome što treba da neutrališe kulturnu egzistenciju Srba.

Severno od Save i Dunava – pre stvaranja Jugoslavije – bio je srednjoevropski kulturni model. Južno, s Beogradom na centru, bio je francuski kulturni model: oličava ga Srpski književni glasnik, osnovan 1901, izgrađena norma srpskog kulturnog i književnog govora, Beogradski univerzitet iz 1905. godine, jer su svi pravljeni po francuskom kulturnom modelu. Zašto? Zato što se pretnja, katoličko-germanska, koju je oličavala Habzburška monarhija, bila pretnja na život i smrt, pa se onda tražio model koji neće snažiti nego slabiti tu pretnju. I zato što je uverenje tadašnjeg sveta bilo da je demokratsko načelo – načelo budućnosti. Skerlić je pisao kako je Rusija samodržavna, kako je Nemačka kajzerovska, kako je Austrija katolička, kako je Engleska plutokratska a kako je samo Francuska – demokratska. Ideal demokratskog je, dakle, uslovio prevashodno francuski kulturni model.

Svakako da ta činjenica može da bude uzrok određenog rivaliteta u smislu jedne ili druge tradicije, pa u tom smislu i svojstvo policentričnoga razvoja srpske kulture, ali ne može biti razlikotvorna činjenica kad je reč o samoj kulturnoj i nacionalnoj egzistenciji. Otud sledi da se nijedan policentrizam ne može prevesti u nacionalno razlikotvornu činjenicu. To je ključno da se razume.

Ta vrsta pažnje, takva vrsta koncentracije, taj način javnog i opšteg rada je nešto zbog čega postoji kultura, zbog čega postoji inteligencija i zbog čega postoje intelektualci. Ne postoje intelektualci zato da bi nešto znali, nego postoje da bi u onim trenucima kad je potrebno oblikovati kulturu – nešto bili. Jer, u sudbinskim trenucima nije teško znati šta je istina nego je teško istinu – zastupati, odnosno svedočiti. To je ključni zadatak koji se nalazi pred nama u vremenu koje dolazi.


Ujedinili se i Nemci

Nemci su se kasno ujedinili u drugoj polovini XIX veka. Bizmark ih je ujedinio – kako se to govorilo – gvožđem i krvlju u tri rata: zaključno s Francusko-pruskim ratom, kada su Alzas i Lorena 1871. godine ušli u sastav Nemačkoga carstva. No, nemačka kultura je bila integrativni činilac. Ona je neutralizovala antagonizme. Koji su to bili antagonizmi? Dinastički antagonizmi. To su bile različite dinastije, različiti, dakle, feudalni interesi. Koji je drugi anagonizam bio? Verski antagonizam, pošto znate da su u nemačkim seljačkim ratovima ratovali katolici sa protestantima: i to ratovali strašno i do krvi. Zatim je neutralizovana ideja supremacije. Bavarska je bila dominantna nemačka zemlja, a ako idemo na istok, onda Saksonija Na Brandenburg su oni često gledali kao na neke polunerazvijene seljake koji su samo dobri vojnici. A ipak je pruski kralj postao nemački car. To su bili vrlo veliki antagonizmi bili, pa je ipak nemačka kultura uspela da sve to premosti i da pri tom ne izgubi činjenice policentričnosti. 


KRAJ

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Travel - veliki baner