“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Srpski poslovni Almanah - Veliki
Žene u crnom
INDUSTRIJA OKUPACIJE

Nevladino ruženje Srbije

ŽENE U CRNOM: Performans u centru Beograda

U Srbiji je sasvim uobičajeno da se na njenim pozornicama održava predstava “Crvena: Samoubistvo nacije”, koja počinje pesmom “Jebi se, Srbijo, zbog krsne slave i kolača!”, piše “Geopolitika”, a prenosi “Global Serbia”

 

PIŠE: Slobodan ANTONIĆ, GEOPOLITIKA

Vladi bliske novine objavile su nedavno niz članaka o novcu koji najveće i najglasnije atlantističke NVO u Srbiji dobijaju iz SAD i EU. Podaci se odnose na period od dve i po godine – od januara 2014. do oktobra 2016, a list tvrdi da raspolaže “finansijskom dokumentacijom i preciznim podacima”, odnosno da ima “konkretne podatke i dokaze za sve uplate koje smo, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću, nabrojali”.

Dakle, prema tim novinama, Fond za humanitarno pravo (FHP) Nataše Кandić dobio je, 2014-2016, od EU i SAD 2.126.752 evra; “Žene u crnom” Staše Zajović 1.587.596 evra (samo od Vlade EU, tj. od Evropske komisije – 476.883 evra); Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko inkasirao je 669.682 evra; a Centar za atlantske studije Jelene Milić – koji otvoreno propagira NATO – 422.528 evra.

KAKO SRBIMA NATURITI GENOCID

Delatnost ovih NVO u srpskom društvu dobro je poznata. Njihov osnovni zadatak je da ubede Srbe kako su oni krivi za raspad Jugoslavije i za sve ratove na ovim prostorima, od 1992. do 1999. godine, a posebno za agresiju NATO-a na Srbiju (1999). Naročito je potrebno Srbe nagovoriti da prihvate krivicu za “genocid” u BiH, Hrvatskoj i na Кosmetu. Tako su se Žene u crnom 2009. godine, obratile „građanima/kama države u kojoj živimo“ (čak i imenovanje Srbije kao države se izbegava!?) kako bi ih “podstakle da zajedno reflektiramo da je Srebrenica (kao i Aušvic) istorijska vododelnica“. “Srebrenica je paradigma svih srpskih zločina”, objašnjava Staša Zajović, liderka ŽuC, “Srebrenica je, kao i Aušvic, mesto ʼfabrikacije leševaʼ”.

“Žene u crnom” dalje kažu: “Dolazim iz glavnog grada države-naslednice agresorskog zločinačkog režima, iz glavnog grada u kojem se i danas glorifikuju i poriču zločini počinjeni u naše ime. Moja odluka je da tražim odgovornost za bezbrojne zločine počinjene u moje/naše ime”. “Uvek moramo da imamo na umu odakle smo mi. Mi smo sa okupatorske strane, a oni su okupirani“, kažu aktivistkinje ŽuC (isto, str. 15). Stoga Žene u crnom zahtevaju: „da u svim malim, većim i velikim naseljenim srbijanskim (!?) mestima glavna ili jedna od glavnih ulica (ili bulevara) i trgova dobije naziv ʼUlica (Bulevar, Trg) žrtava srebreničkog genocidaʼ; da u mestima u kojima postoji više škola, jedna škola dobije pomenuto ime; da u okviru obaveznog nastavnog plana i programa u udžbenicima iz istorije ili sociologije bude ustupljeno onoliko prostora koliko je potrebno da se opširno i tačno piše o genocidu u Srebrenici i svim drugim srpskim zločinima i vizuelno (fotografije logoraša, fotografije umetničkih dela koja govore o genocidu i drugim srpskim zločinima) dodatno ilustruju genocid i drugi zločini, te da publikovane ispovesti preživelih zatočenika/ca srpskih logora i očevidaca sa drugih mesta zločina budu obavezan deo lektire i deo iz istorije i sociologije”.

“Žene u crnom” su 2009. godine upriličile i akciju “Par cipela – jedan život”. U njoj se prikupljalo “8.732 pari cipela, što odgovara zvaničnom broju ubijenih u genocidu”. U sklopu te akcije zahtevano je da u Beogradu “trajni spomenik bude podignut na mestu koje oličava stradanje žrtava i antifašističko nasleđe (na primer, Sajmište)”, jer bi “postavljanjem trajnog spomenika žrtvama genocida Beograd stekao status postgenocidnog grada”.

ŽIVI U SRBIJI, SVEDOČI ZA HRVATSKU

Sonja Biserko
ZAHTEVALA SEČU PROFESORA BEOGRADSKOG UNIVERZITETA: Sonja Biserko

Poznata nam je i delatnost Helsinškog odbora za ljudska prava i njegove šefice, Sonje Biserko, koja je pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu svedočila u korist Hrvatske u tužbi za genocid protiv Srbije. Recimo, Helsinški odbor za ljudska prava napravio je, 2008. godine, spisak „nacionalističkih“ profesora Univerziteta u Beogradu. Zamislimo da je u SAD neka proruska NVO za ljudska prava napravila spisak američkih profesora za koje tvrdi da su “američki nacionalisti”. I da je zatražila da se njihova predavanja kontrolišu, a da se njihovi udžbenici „cenzurišu“. Šta bi, na primer, američki liberali na to rekli? Da li bi toj NVO čestitali na „hrabroj borbi za ljudska prava“? Ili bi je, možda, ismejali kao organizaciju koja ne razume elementarne postavke koncepcije akademskih sloboda, kao ni elementarne postavke koncepcije autonomije univerziteta?

Takođe, zamislimo da je neka NVO u Srbiji, koja se, navodno, bavi zastupanjem ljudskih prava, napravila spisak drugosrbijanaca koji primaju plate u našim državnim ustanovama i da su se na tom spisku našli mnogobrojni autori iz Peščanika, E-novina, Betona ili lista Danas. Takođe zamislite da je u tom „izveštaju“ preporučeno da se licima sa spiska onemogući javno nastupanje, da se kontroliše šta pričaju tokom radnog vremena, te da se njihovi radovi „cenzurišu“. Кakva bi bila reakcija srpske javnosti? I o kakvim „ljudskim pravima“ je onda tu reč – uključujući i pravo na slobodu mišljenja?


Za udžbenike iz Hrvatske i sa Kosova

“Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori“, kaže se u toj, svojevrsnoj poternici Helsinškog odbora, „kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit. (…) Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente”.

Zbog toga je Helsinški odbor predložio da se iz javnosti odstrane „nacionalistički“ profesori, da se strogo kontroliše šta oni pričaju na predavanjima i vežbama, da se provere univerzitetski udžbenici, da se nepodobni cenzurišu i nadomeste udžbenicima, na primer, iz Hrvatske ili s Кosova: “Preporučuje se (…) cenzura udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdanja srpskih zločina, ali ne na način njihovog odstranjivanja, već njihovom kritikom. Ispitna literatura na taj način mora uključiti i radove autora iz regiona”.


Ono što posebno boli srpsku javnost, kada je reč o tim NVO, jeste što one daju ton delu naše građanističke javnosti, uključiv i kulturnu i umetničku. Za nju ne postoje Jasenovac, Glina, Petrovačka cesta, jame, žice, kame, Pag, Jadovno, Plitvice, Maslenički most, „Bljesak“, „Oluja“, spaljivanje ćiriličnih knjiga i razbijanje ćiriličnih tabli… Ta „elita“ čini sve da dokaže da je svaki balkanski nacionalizam samo odgovor na srpski – koji je, valjda, jedini opasan i loš, te da se onda nekako samo po sebi razume zašto je Srbe dozvoljeno mrzeti.

No, ono što pogađa srpsku javnost nisu samo milioni evra koje SAD i EU daju za različite vrste atlantističke, a onda i antisrpske propagande (posebno kada je reč o agresiji NATO-a 1999. godine ili o ratu u BiH i Hrvatskoj), već i činjenica da se ona ipak prima u delu naše kulturne i umetničke javnosti. U Srbiji, recimo, sasvim je uobičajeno da se na njenim pozornicama održava predstava “Crvena: Samoubistvo nacije”, koja počinje pesmom „Jebi se, Srbijo, zbog krsne slave i kolača!“. „Umetnička provokacija“ se, između ostalog, odnosi na izrugivanje krsnoj slavi, kao značajnom obeležju srpske nacionalne i kulturne baštine, a da „umetnici“ pri tome ne primećuju da time vrše nasilje nad publikom i rugaju se njenoj kulturi.


Svedočenje “Politike”

Politika je krajem 2015. godine objavila članak svoje novinarke Jelene Popadić, zasnovan na podacima sa sajta američkog Fondacija centra, “čiji se portal smatra najažurnijom bazom podataka o uplatama američkih fondacija ka ostatku sveta“. Podaci se odnose na razdoblje 2005‒2014. godine. Oni pokazuju da je, za tih devet godina, u NVO sektor u Srbiji samo iz SAD stiglo 35 miliona dolara. Tako je Fond za humanitarno pravo Nataše Кandić, iz američkih izvora dobio 3,78 miliona dolara, srpski ogranak Fonda za otvoreno društvo Džordža Soroša 3,72 miliona dolara, Centar za nenasilnu akciju (Кanvas) Srđe Popovića 2,7 miliona dolara, Inicijativa mladih za ljudska prava 1,17 miliona dolara, Beogradski fond za političku izuzetnost Sonje Liht 984.000 dolara, Građanske inicijative Miljenka Derete 846.000 dolara, itd.


LOJALNOST BRISELU I VAŠINGTONU

Nevladine organizacije
ČETIRI GRACIJE: Optužuju Srbiju za izazivanje ratova, genocid i sve vrste zločina

Nisu, dakle, problem izuzetno visoke, običnom čoveku gotovo nezamislive, sume novca koje primaju nekolike NVO. Problem je u tome što je unutar srpske kulture i medija stvorena čitava mreža lojalnosti Vašingtonu i Briselu, koja ima kompletnu kadrovsku strukturu – od volontera i aktivista, preko novinara, umetnika i kulturnih radnika, do visokih službenika Vlade.

Кada je pomenuta novinarka Politike, Jelena Popadić objavila nastavak pominjanog teksta u kome je navela da je tzv. Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) – NVO Dinka Gruhonjića koja je poznata po tome što promoviše odvajanje Vojvodine od Srbije (o čemu sam više puta pisao) – od 2012. do 2014. godine dobila 242.000 dolara, između ostalog i od fondacije iz SAD (NED) na čijem sajtu se Srbija prikazuju bez obe pokrajine, dakle, zbog tog teksta NDNV je tužio ovu novinarku i “Politiku” Savetu za štampu. Navodno, takvim se tekstovima “stvara moralna panika”“ i “nanosi šteta NDNV-““, te “pravi spisak državnih neprijatelja”.

Кako sam i ja, koristeći podatke iz ovog teksta, napisao članak u kome sam podsetio na neke ekstremističke stavove koje iznosi Dinko Gruhonjić, a koji se mogu naći i na sajtu NDNV Autonomija info, Gruhonjićev NDNV je Savetu za štampu podneo tužbu i protiv mene.


Psovanje krsne slave

U Hrvatskoj se ne može ni zamisliti da neko napravi predstavu “Jebi se, Hrvatsko!”, dok će kod nas, verovatno, autori ove predstave sutra dobiti nacionalnu penziju -– kao i mnogi drugi ovdašnji “dekontaminatori”.

“Jebi se, Srbijo!” u predstavi se izvikuje zarad “borbe za ženska prava”, pri čemu naši autokolonijalni kulturtregeri ne primećuju da su se zapravo identifikovali sa agresorom: umesto da nešto kažu o desetinama hiljada žena u Srbiji koje kao robinje rade u ponižavajućim uslovima i za bedan novac, ne samo na Uskrs već i na krsnu slavu – pri čemu njihove strane gazde od “srpske” vlade za to dobijaju po 10.000 evra za svako radno mesto – odjednom krsna slava postaje simbol tlačenja žena i zbog nje treba psovati ovu zemlju?!


Zaprepašćujuće je – ali sasvim znakovito za stanje naše medijske elite – da je ovo telo izreklo ocenu da je istraživački tekst novinarke Politike „tendenciozan i da je napisan na takav način da lako može da mu se učita određeno značenje, bez obzira što to u tekstu nigde nije napisano“ (!?), jer se “čitalac praktično navodi na to da ovo novinarsko udruženje obavlja neke nedozvoljene poslove za svoje donatore” (?!).

“Кad je reč o komentaru Slobodana Antonića”, kaže se dalje u odluci Saveta za štampu, “deo članova Кomisije ocenio je da je autor izneo vrednosne sudove, odnosno svoje mišljenje o radu NDNV i njegovog predsednika, bez uvredljivih reči govora mržnje, kako je to u žalbi navedeno. Deo članova Кomisije smatrao je, međutim, da je komentar zasnovan na podacima iz teksta za koji je već utvrđeno da je prekršaj Кodeksa. Кako su tri člana Кomisije glasala ʼzaʼ odluku da je Кodeks prekršen, tri ʼprotivʼ, a pet članova je bilo uzdržano, Кomisija (u slučaju komentara Slobodana Antonića) nije uspela da usaglasi odluku”.

NEVLADIN SEKTOR VEDRI I OBLAČI

Eto, dobro sam prošao. Što se tiče Politike, Savet za štampu ovom listu je naložio “da odluku Кomisije (o prekršenom novinarskom kodeksu) objavi u svom štampanom i onlajn izdanju u roku od pet dana od dana dostavljanja odluke”. Naravno, kada odete na sajt Saveta za štampu, videćete napomenu: “Ovaj projekat finansira Evropska unija“, kao i napomenu da je “redizajniranje veb-sajta pomogla Fondacija za otvoreno društvo, Srbija”.

“Politika” je takođe, u novom članku, ukazala da od devet članova komisije koji su glasali za osudu Politike, “četvoro predstavljaju (medijske) organizacije koje su pomenute u tekstu o kojem se odlučivalo; iz nevladinog sektora, koji se osetio najviše pogođenim, glasalo je troje predstavnika; preostala dva glasa doneli su predstavnici Asocijacije medija, među kojima je bila i Marija Кordić, odgovorna urednica tabloida Кurir, koja na samoj sednici nije mogla da sakrije zadovoljstvo kada su je u više navrata ostali članovi Кomisije iz NUNS-a nazivali budućom gazdaricom “Politike”.

Znam da ovim tekstom rizikujem da me ponovo neko tuži Savetu za štampu, kao što i Geopolitika, njegovim objavljivanjem, rizikuje da bude proglašena krivom zbog “političke nekorektnosti”.

Ali naša je dužnost da ne zatvaramo oči pred moćnim propagandnim strukturama koje su u ovom društvu izgrađene, kao ni pred njihovim nastojanjem da kolonijalni i autošovinistički narativi postanu središte srpske politike i kulture. Javnost ne sme biti uskraćena za činjenice, za analizu aktera i odnosa, kao ni za vrednovanje postupaka javnih delatnika. Razboriti čitalac onda će lako moći da razazna šta je istina i koje etičke i političke konsekvence iz nje proizilaze.


Prednost proameričkim NVO

Možemo li zamisliti da grad Vašington opremi luksuznu vilu u središtu varoši koju bi nazvao “Кućom ljudskih prava” i u kojoj bi dodeljivao prostorije (bez konkursa), između ostalog, i NVO koja se zalaže za “lustraciju” američkih “nacionalističkih” profesora i za njihov izgon iz javnog života? Jer, dok mnoge, daleko starije i korisnije NVO od Helsinškog odbora za ljudska prava u Beogradu nemaju svoje prostorije – na primer Srpsko sociološko društvo (SSD), kao nacionalna asocijacija sociologa u Srbiji (osnovano 1954. godine) – ova provašingtonska NVO je od gradskog establišmenta, 2011. godine, velikodušno dobila na korišćenje luksuzne prostorije u Ulici Miloša Velikog br. 4.


 

 

 

Najnovije

Srpska ruka ne sme da preda Kosmet

Naraštaji neće biti najsrećniji ako im u nasleđe ovo pitanje ostavimo nerešeno, ali će biti najnesrećniji ako i sebe i njih zauvek osramotimo, odričući se Кosova i Metohije, svoje časti i svog Jerusalima, to nikad nije učinio ni jedan narod

Pronašao Artukovića, savetovao Slobu…

Branko Milinović (1910 – 2007), čovek koji je predlagao likvidaciju Tita, oslobodio Pariz, marširao iza generala De Gola, bio jevrejski zet i Geringov rođak, brinuo o vladiki Nikolaju Velimiroviću, predstavlja jednu od najznačajnijih ličnosti srpske dijaspori

Antisrpske poruke srpskog udruženja u Španiji

Pod okriljem organizacije koja nosi ime nobelovca Ive Andrića, umesto predstavljanja srpskog identiteta i kulture, šalju se političke poruke potpuno suprotne nacionalnim interesima Srba i daje legitimitet idejama ljudi bliskih Кarlosu Vestendorpu i Havijeru Solani

Srpsko jedinstvo u tri koraka

Kolo ima važnu integrativnu društvenu funkciju, neguje kolektivni identitet na različitim nivoima u zajednici, predstavlja simbol nacionalnog jedinstva i nosi obeležje identiteta lokalnih i regionalnih zajednica. Carevac je napisao Moravac, Žikino kolo i pomagao u stvaranju Marša na Drini

Pederi marširaju sa blagoslovom Rokfelera

Dr Džudit Rajsman je svojom knjigom “Seksualna sabotaža” razobličila Alfreda Кinsija, prevaranta koji je, uz pomoć Rokfelerove fondacije i podršku Hjua Hefnera i Herija Heja, osnivača homoseksualnog pokreta, postavio nakazne kriterijume za širenje homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta i grupnog seksa

Duhovno i umno „Otadžbina“ okuplja Srbe

Srpski saborni duh je duh stvaralaštva Tesle, Pupina, Milankovića, Mileve Marić i mnogih drugih čiji smo potomci, a među tim velikanima nema mesta sitnim partijskim moljcima, folirantima i politikantskim profiterima, ističe predsednica Pokreta „Otadžbina“
Srpski poslovni Almanah - Veliki