“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Travel - veliki baner
KAKO JE ĐINĐIĆ POMOGAO ŠREDERU U BOMBARDOVANJU: Faksimil teksta u elektronskom izdanju Njujpork tajmsa
PODSEĆANJA

Kako je Đinđić pomagao Šrederu

KAKO JE ĐINĐIĆ POMOGAO ŠREDERU U BOMBARDOVANJU: Faksimil teksta u elektronskom izdanju Njujpork tajmsa

U vreme dok su padale bombe Đukanović i Đinđić objavili su sraman tekst u Njujork tajmsu izazivajući u otadžbini kritike i odijum, posebno među njihovim najbližim saradnicima i koalicionim partnerima

sreda, 12 maj 1999.

Bilo je samo pitanje dana kada će se iz skromnog arsenala poznatih domaćih moralnih patuljaka pojaviti persone nameračene da jad i muku svog naroda, rat i neviđena stradanja zbog agresije zlikovaca iz NATO-a – i uz njihovu pomoć – iskoriste za sopstvenu političku reciklažu i svojevrsno zabadanje noža u leđa odbranom otadžbine preokupiranom vođstvu.


#     #     #

Danas, uprkos svemu, potpisnicima sramnog teksta u „Njujork tajmsu“ se posrećilo – domogli su se onoga što im je bio motiv za ovakav politički izbor, da bi se u godinama koje su usledile dogodilo sve ono što nam je manje-više poznato.

U danima kada se na različite načine obeležavaju godišnjice smrti dvojice političkih lidera, Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, koji su svakako ostavili dubok i različit trag u novijoj političkoj istoriji Srbije, važnije od spomenika i patetičnih i panegiričkih govora je da utvrdimo činjenice i time racionalno odredimo kome je mesto u Aleji velikana. 

I da li nam je, posle svega što sada znamo, Šreder neophodan kao prijatelj na završnoj konvenciji  vladajuće partije u Srbiji, kada znamo kako nas je zavio u crno, a Toni Bler zajedno sa Alisterom Kembelom kao savetnik…

Da se ne zaboravi!


DVOJAC BEZ MORALA: Zoran Đinđić i Milo Đukanović zajedno potpisali tekst kojim podržavaju bombardovanje
DVOJAC BEZ MORALA: Zoran Đinđić i Milo Đukanović zajedno potpisali tekst kojim podržavaju bombardovanje

 

Reč je o dvojici ljudi čija se političko-klevetnička aktivnost protiv svoje zemlje, vlasti, naroda i glasača u jednom dužem vremenskom periodu poklapa sa agresijom na SRJ i jednom od perfidnih namera zapadnih dušmanskih lidera da ovde smenjuju, biraju i kadrovski kombinuju garniture koje bi im najviše odgovarale. Konkretan izraz ovog sramnog političkog kontinuiteta je nedavno štampan tekst u „Njujork tajmsu“ potpisan njihovim mnogim asocijacijama već začinjenim imenima – Mila Đukanovića i Zorana Đinđića.

POZIV NA PUČ

Ne krijući da su njih dvojica posebno posvećenii izabrani za ovakav zadatak, doduše pod firmom predstavnika „demokratske i stabilne Jugoslavije“, politički marginalizovan lider Demokratske stranke i štićenik najomraženije političke suknje u svetu uključuju se u medijsku satanizaciju otadžbine na stranicama novina bliskih Stejt departmentu, poručujući svojima da „Jugosloveni treba da ulože intenzivne napore da osvoje poverenje spoljnog sveta i povrazte moralni status izgubljen zbog Kosova“.

A kakav je put do našeg „moralnog pokajanja“ otkriva autorski dvojac istovremeno razobličavajući i prave namere pojave ovakvog teksta:

„Politički ciklus koji je tokom poslednjih deset i više godina doveo našu zemlju do ove tragedije mora biti prekinut. Ako se rat završi potpisom mirovnog sporazuma uz isto vođstvo na vlasti, sa Slobodanom Miloševićem na vrhu, tragedija i nasilje će se nastaviti.“

Bez obzira što je ovakva politička dijagnoza svojstvena opozicionom razmišljanju, bez obzira na njenu promašenost i površnost, pa čak i što je upakovana u privlačan predlog da nam međunarodna zajednica ponudi šargarepu zvečeće ekonomske rekonstrukcije, čak je i političkim laicima očigledno da je reč o svojevrsnom pozivu na puč uz pomoć sa strane i uz lično preporučivanje.

Da nije rata, hiljade nedužnih civilnih žrtava, milijardi dolara štete zbog uništenih kapitalnih dobara širom Srbije i Crne Gore ovakav komplot istup Đinđića i Đukanovića mogaobi se tumačiti na različite načine u spokoju mirnodopskog života. Međutim, uzimajućiu obzir vreme u kome se sve ovo dešava i kvalitet onoga što su potpisala ova dvojica, teško je oteti se utisku da je čak i za njihov moralni i politički imidž prevršena svaka mera.

Mnogo je argumenata koji se nižu ovih dana u prilog oceni da je reč o klasičnom slučaju prodanih duša. Đinđićev partijski kolega i donedavno bliskidrug iz rukovodstva stranke poručuje da „Đinđić nije ispunio očekivanja našeg članstva, Glavnog odbora, funkcionera i rukovodilaca i… moraće ozbiljno da odgovori na neka pitanja“. Miodrag Perišić je ovako reagovao na nebuloznu izjavu lidera DS-a da „Milošević treba da ode u Hag“.

KRITIKE NAJBLIŽIH SARADNIKA I PARTNERA: Zoran Đinđić
KRITIKE NAJBLIŽIH SARADNIKA I PARTNERA: Zoran Đinđić

Komentarišući političku otkačenost svog dojučerašnjeg koalicionog partnera, Vuk Drašković je ocenio da su njegove izjave „nemoralni čin, jer je Đinđić pobegao od svog naroda i partije u jednom od najtragičnijih momenata po našu zemlju“.

Odlazak sa poprišta bombardovanja u bezbednu životnu zavetrinu čak i u Đinđićevoj partiji komentarišu s gađenjem proenjujući da nema nikakvih objektivnih pokazatelja da je on bio ugroženiji u Srbiji nego bilo ko drugi i da ga niko nije dirao.

DVOJAC BEZ MORALA

Uprkos tome, Zoran Đinđić je spokojniji u Nemačkoj, gde se čak susreće i sa gospodinom Šrederom, liderom koji između dva susreta sa „prvim demokratom“ pošalje po nekoliko „tornada“ , uzimajući planirani danak od Srbije i njenih građana.

Upravo ovaj politički momenat zahteva poseban osvrt na likove i najnovija dela Đukanovića i Đinđića, jer seispod prividnog opozicionog razmišljanja na stranicama američke udarne novinske pesnice kriju mnogo perfidnije poruke i razmišljanja. Stidljivo priznajućiu svom pisaniju da je „vojna intervencija na Kosovu dovela do novih problema, bilo to nameravano ili ne“, predsednik Crne Gore i njegov drug iz Nemačke relativizuju zvanične ocene o agresiji na SRJ, i što je još gore, bacaju pod noge sve vojne i civilne žrtve date za odbranu otadžbine.

SPOKOJNIJI U NEMAČKOJ NEGO U SRBIJI: Đinđić sa Šrederom
SPOKOJNIJI U NEMAČKOJ NEGO U SRBIJI: Đinđić sa Šrederom

Treba li podsećati da Đukanović time izdaje sve ono na šta se kao predsednik federealne jedinice obavezao Ustavom, ili da ga ne potresa što je i narod u čije ime govori teško iskrvario i doživeo nenadoknadivu štetu.

U vreme kada se možemo istinski dičiti jedinstvom vojske, rukovodstva i naroda, izuzetnom moralnom čvrstinom svih, dvojac bez moralnog kormila nam deli moralne lekcije. Ono što nam ogroman deo slobodoljubivog sveta priznaje – nesvakidašnju moralnu veličinu – Đukanović i Đinđić ne vide, polazeći valjda od sebe.

Čak su i američki autori pomenutog lista, u kome su ova dvojica saradnici, u više navrata napisali i potpisali da je agresijom NATO-a na SRJ i bezuspešnim sedmonedeljnim bombardovanjem zapadna alijansa poražena na moralnom planu. Potpisujući svoj tekst, ovi bezuspešni politički ratni profiteri izašli su u susret administraciji, pokušavajući da stvore privid kakose razmišlja u Srbiji i Crnoj Gori.

Najveća zabluda ipak je u političkoj dijagnozi, inače omiljenoj na Zapadu, prema kojoj je predsednik Milošević izvor svih problema. Razumljivo je da zlikovci zapadne alijanse ne biraju načina da sruše vlast u Beogradu, makar porušili čitavu zemlju, kako to čine ovih dana. Neshvatljivo je da Đukanović i Đinđić, kao politički lešinari, prihvataju bez rezervi takvu ulogu i učestvuju u raboti za koju nemaju mandat ni svojih glasača, ali ni svojih partija. Kada to još čine u ime demokratije, onda je jasno ko im je gazda. Jer sve što preživljavamo proteklih dana rata, čini se u ime demokratije i humanosti.

Shvatajući da su zločinom nad Jugoslavijom politički potvrdili i učvrstili istinsku snagu Miloševića, zapadni kreatori krize angažovali su dvojicu spoljnih momakada makar malo proizvode maglu, ako već kao osvedočeni marginalci nisu nikada bili u stanju da se dokažu u zdravoj političkoj borbi.

Iako skromnih dometa, sa mnogo manje posledica a previše mučnine, ovakav angažman Đinđića i Đukanovića ne bi ni zasluživao pažnju da ne devalvira istinske demokratske ideje, koje su uprkos ratu i stradanjima prisutne na ovom tlu, kao i rešenost da sse sve političke i stranačke utakmice i nadgornjavanja odlže u ime spasavanja otadžbine.

Najveći deo odgovornih ljudi i partija usvojio je ovaj nepisani moralni kodeks, ispoljavajući lični osećaj patriotizma. Đukanović i Đinđić očigledno nisu deo toga, pa ih valja posmatrati kao neodvojivo parče konfuzije u zapadnoj alijansi, potrošene političke figure koje pokušavaju da se povampire makar i uz – bombardovanje.

(Tekst je deo Ratnog dnevnika kojije izlazio u beogradskoj Politici tokom 78 dana bombardovanja, a sabran je u knjigu „Srbija na nišanu“ koja je izašla 24. marta 2000. godine na godišnjicu bombardovanja SRJ, u izdavačkoj kući „Čigoja“ i nadahnutim predgovorom Milovana Vitezovića)

 

Najnovije

Guskova: Vučić će se odreći zemlje predaka

Postalo je jasno da je Beograd već doneo odluku i da je rukovodstvo Srbije spremno da prizna nezavisnost Кosova, Rusija se neće protiviti tom procesu, zato što je reč o srpskoj teritoriji i Srbi treba da odluče da li će je pokloniti, prodati ili će se nje odreći, kaže Jelena Guskova, šef Centra za istraživanje savremene balkanske krize Ruske Akademije nauka

Pravoslavni podvig lepe Bosiljke

Bosiljku Rajčić iz Pasjana kod Gnjilana oteli su Albanci iz oblićnjeg Depča, ne bi li je poarbanašili, a kada su videli da ona neće da se poarbanaši ni pod kojim uslovima, ubili su je, a njeno raskomadano telo razbacali po selu

Čika Đorđe bdije nad Zejtinlikom

Upoznao sam ga 1998. godine na Zejtinliku na svećanoj proslavi 80. godišnjice od okončanja Velikog rata, kada se prvi put kako brine o srpskim herojima Đorđe Mihailović odenuo u kompletnu uniformu srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata

Na putu promene javne svesti

Sekularno sveštenstvo ne oblikuje svoje tvrdnje u njihovoj vezanosti za istinu i činjenice nego u njihovoj upotrebljivosti u odnosu na politički nalog koji sledi, pa se tako u „Peščaniku“ i „Vremenu“ plasira laž o kosovskom zavetu, da bi postala istina o političkoj odluci koju treba doneti o Кosovu i Metohiji
Lemon Berry Studio