“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Fenix - Veliki
Nadežda Petrović
RASPETO KOSOVO (2)

Blagosloveno cveće Kosmeta

BLAGOSLOVENO CVEĆE KOSMETA: Slika Nadežde Petrović “Gračanica” iz 1913. godine

U Svinjaru na severu Kosmeta Vladimir Jović sa suprugom Darinkom jedini je stanovnik i veli: “Napustiti moju zemlju bilo bi kao da se odreknem majčine ljubavi. Koji sin je spreman na takav zločin?”

Piše: Fjorenca LIČITRA – GEOPOLITIKA

Kažu da božuri – cveće crveno od krvi mučenika – raste samo na svetoj kosovskoj zemlji i to isključivo leti. Tako kažu. Ja sam, pak, uprkos nastupajućoj zimi, otkrila novo cveće, jednako blagosloveno: žene i ljude, ponosne i velikodušne. Srela sam ih u dalekim enklavama u kojima su zatvoreni Srbi – moji cvetovi – okruženi isključivo Šiptarima i divljaštvom.

To su najčešće skupine krovinjara, bez asfaltnog puta, bez uličnog osvetljenja, a ponekad i bez prolaznika. Bez obzira da li se nalaze na kraju nekog grada ili su načičkane na nekoj planini, tim krovinjarama sve nedostaje: nema vode ni struje, koje im samovoljno ukida vlast u Prištini, iako plaćaju račune, nema lekarskih ambulanti niti bolnica ni za obične bolesti, a kamoli za ozbiljne stvari. U Prilužju je samo jedna ambulanta na 4.000 ljudi. Nema posla, nema potrebnih struktura. Nema škola, sportskih centara, pa ni običnih kafića, kako bi život mogao bar da ima privid života. Ti ljudi su potpuno izgubljeni. Nema radnji za kupovinu robe za osnovne potrebe, nema hrane, a naročito vode. Treba ići i po deset kilometara pešice – naravno, nema prevoza – da bi se nabavile neophodne stvari, ili da bi se jednom mesečno išlo kod lekara, koji na sopstveni rizik dolazi kroz okupirane teritorije da bi pregledao pacijente u skučenom i hladnom sobičku u kome nema medicinske opreme, osim merača pritiska.

BOMBE NA DEČJEM IGRALIŠTU

Ali ima i goreg od toga, jer, za razliku od Srba u Kosovskoj Mitrovici, „Srbi iz enklava“ nemaju suštinsku slobodu, odnosno prostor: po danu ne mogu da izađu da prošetaju van svojih rezervata, a uveče je u mnogim enklavama opasno izaći iz kuće, zbog zaseda koje postavljaju Šiptari, koji, pak, nesmetano ulaze u enklave i izlaze. Dokaz? U Prilužju, dan pre mog dolaska, nađene su tri bombe na mestu gde su se deca igrala. Iako je pozvana policija, došao je Kfor, ali nije mogao ni da vrši istragu o događaju.

Fjorenca Ličitra
PODVIG ITALIJANSKE NOVINARKE: Fjorenca Ličitra sa Sicilije

Uprkos Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, nema više srpske policije, već samo kosovske (KPS), čije su jedinice sastavljene od bezuticajnih 15 odsto srpskih agenata i policajaca drugih etnosa, često korumpiranih, i 85 odsto Šiptara. Zbog takvog „diplomatskog“ dogovora i „svakako demokratskog“, srpski narod – lišen svetog prava da ima svoju vojnu silu, kao sve one zemlje koje su glasale za Rezoluciju i koje od slobode i bezbednosti prave svoje laičko svetilište – prepušten je na milost i nemilost varvara.

U Čečevu, na nekoliko kilometara od Kosovske Mitrovice, neki Šiptari, poznati po imenu i nedelu, pokušali su da otmu vrlo mladu unuku jednog srpskog seljaka, ali njeni roditelji nisu hteli da podnesu prijavu. Zašto? Zato što se plaše osvete. Kažu da ne vredi dalje rizikovati, jer je kosovska policija udružena sa kriminalcima. Velika je greška misliti da je reč o sporadičnim epizodama. To je teška i okrutna svakodnevnica ljudi potpuno prepuštenih sebi, bez obzira šta pričali oni iz Beograda i uprkos „dobrim“, a opasnim namerama Evropske unije.

Van logora za izberglice u Gračanici, stotinak metara dalje, izgrađene su kuće za „srećnije“ srpske povratnike. U jednoj srećem Milanku, staru gospođu bele kose skupljene u punđu, u crnini. Muž i sin, zajedno sa još trojicom ljudi, ubijeni su jednog jutra 1999, dok su radili u polju. Šiptari su ih vezali za traktore, mučili i masakrirali. U bolnici u Prištini, u izveštaju o autopsiji, napisano je da su se međusobno raskomadali. Posle 13 godina provedenih u kontejneru, Milanka je dobila stan. Preživljava sa 60 evra koje dobija od Vlade iz Beograda i pita se šta će posle nje biti s njenom ćerkom koja je bolesna i ima četrdeset godina. Njen pogled luta ledenom i skoro praznom dnevnom sobom. „Bolje nam je bilo ranije“, priča Milanka. „Nemamo novca da kupimo nameštaj, niti peć, pa da imamo ᾽kuću᾽. Nekada nam je naša sirotinja bila dovoljna, imale smo jedan kauč, stočić i nešto odeće da napunimo naš kontejner, našim disanjem smo ga zagrevale. Šta sada da radimo u ovom beskorisno velikom stanu?“

LEŠEVI SVEDOČE, MAJKE ĆUTE

U Svinjaru, na severu Kosmeta, nalazi se kuća utonula u polje, u kojoj su pre krvavog 17. marta 2004, živele brojne srpske porodice, a onda su ih Šiptari pobili i proterali. Tu sada stanuju samo Vladimir i Darinka Jović, bračni par koji je rešio da tu provede „dane koje nam je Bog udelio“. Tokom opsade, pored šiptarskih vojnih snaga, bile su tu još francuske i marokanske snage da brane Srbe koji su bili u velikoj manjini, ali nisu ni mrdnule prstom, osim što su savetovale Srbima da beže, dok je još vreme. Nisu mogli da ih brane.

„Nemam ništa protiv NATO dečaka. Bio sam i ja vojnik i znam kakvi su. Osnovno je da moraju da izvršavaju naređenja, čak i kada ta naređenja nisu u skladu sa njihovim uverenjima“, oprašta im Vladimir, dok mu naočare bez drški padaju u krilo. „Da vam kažem, moja žena je najlepša u celom selu!“ Smeje se kao dete na tu dosetku, ali na rastanku ne zaboravlja čast da je čovek i Srbin: „Napustiti moju zemlju bilo bi kao da se odreknem majčine ljubavi. Koji sin je spreman na takav zločin?“

Mogla bih da pričam o Suvom Dolu, drugoj enklavi, u kojoj su preostale samo četiri porodice. Malobrojna deca tog sela idu u školu autobusom koji često gađaju kamenicama šiptarska deca koja rastu na hlebu i mržnji. Upravo te nove generacije ne trpe srpsko prisustvo. Pale letinu, kradu stoku, samovoljno zauzimaju kuće i zemlju. Oteli su deset hektara za samo poslednjih nekoliko meseci, uz pristanak Prištine. Teško onome ko izađe iz kuće po mraku. To je sada ničija zemlja.

U Velikoj Hoči srela sam Daču, lepu devojku zelenih očiju sa srebrno zvonkim smehom, uprkos tome što su joj ubili oca bez posebnog razloga. Ubili su ga samo zato što je bio Srbin. Ubice su dva brata Šiptara, na slobodi. Dragan Zečević, jedini novinar koji je zakucao na njihova vrata da piše o njima, ubijen je. Dača živi s majkom, mladim bratom i sjajnom bakom, koja, iako istrošena i povijena, neprestano ide gore-dole po selu.

Nedaleko od Dače je Živana, stara žena, kojoj su ubili sina. Ona smatra sebe srećnom, jer su njegovo telo našli celo. To nije bio slučaj sa njenom rođakom i susetkom koja je našla svoga sina tako unakaženog da nije mogla da ga prepozna: iščupali su mu zube, iskopali oči. Otkinuli sve udove. Trebalo bi da vidite tu sićušnu babu, koja ima rak zbog koga joj je otekao vrat, kako virka na prozor u večnom čekanju onoga ko se više neće vratiti. Trebalo bi da vidite tu nežnu babu koja nas grli i zahvaljuje što smo saslušali priču o njenom sinu, kako bi on u toj priči oživeo.


Decenija života u očaju

Mnogo užasnih mesta sam videla. Mnoga lica su sama po sebi sve govorila. U Gračanici. idući dugim blatnjavim usponom, došla sam do dvadeset i četiri kontejnera ograđenih žicom, više nalik potrebama nomada, nego srpskih izbeglica. Tu sam upoznala jednu ženu koja živi sa sinom, snajkom i jednomesečnim unukom u prostoru od dva puta tri metra. Već deset godina stanuje u toj niši, u prljavštini. Imaju jedno kupatilo na deset kontejnera. Ne radi više kao novinar, jer posla nema, ne samo njenog, nego nikakvog. Deset godina živi u očaju koji deli sa svojim „ratnim susedima“, bivšim advokatima, bivšim profesorima, bivšim vojnicima. Oni ne postoje više ni za koga. Neki od tih ljudi, prinuđeni da žive u takvim uslovima, izvršili su samoubistvo. Zadnji je jedan gospodin od šezdeset godina, koji se obesio pre tri meseca.


BEZ LJUBAVI I SUTRAŠNJICE

Božur
SIMBOL KOSOVA: Božuri

Beda i napuštenost u kojoj žive ti Srbi zadnji su jad, najteže uvrede, a oni se čine kao da ih to nije zadesilo. Postali su jači od svake nemaštine. Izgubili su jedine prave stvari: ljubav i sutrašnjicu. Šta je onda bitno imaju li ili nemaju vodu i struju u njihovim sagorelim i tamnim grudima? Šta mari što jedu samo jednom dnevno, kada se ne može „zasititi“ praznina nastala nepotrebnom i okrutnom smrću njihovih voljenih? I u tim okolnostima patnje i strašnog odricanja, srela sam muškarce i žene velikodušne i gostoljubive. To je luksuz koji onaj što ima sve, ama baš sve, ne može sebi da priušti.

U Goraždevcu, Peći, Zubinom Potoku, Štrpcu, Brezovici i u svim enklavama u kojima sam bila, uvek su me dočekali, podvlačim, baš uvek, s toplinom i radošću, sa trpezom. Tamo gde nema prostora igla da se udene, našli su mi topli ležaj pod ovčijim kožama i poklanjali mi lične stvari – ikonu, ručno šivenu bluzu, jabuke ili šta su imali, kao da žive u izobilju. Nikada mi ništa nisu tražili zauzvrat, nikada me nisu dočekali bez osmeha. Takvo je moje blagosloveno cveće Kosmeta.

Još gora stvar od okupirane zemlje, od masakriranih civila i izgnanika, jeste najveće varvarstvo ‒ „ubijanje mrtvih“. Mržnja Šiptara, kojima nije bila dovoljna privremena pobeda da bi se nasitili, obrušava se čak i na crkve i manastire, tamo gde je čovek na ti sa Bogom, a sveci žive u molitvama. Previše je pravoslavnih hramova iz 13. i 14. veka koji su uništeni od 1999. godine do danas, odnosno od kada NATO, garant mira, okupira Kosovo i Metohiju. Stotine grobalja se ne može prepoznati od udaraca krampovima i raskopavanja grobova kojima se narušava čak i večni pokoj. Veliko groblje u Peći, pošto je sravnjeno sa zemljom, Šiptari koriste kao smetlište. U Prilužju je korišćen eksploziv da bi se digli u vazduh ostaci svetilišta i uspomene. Dug je spisak tog razvrata: Istok, sa preko stotinu srušenih nadgrobnih ploča; Prizren, u kome je oskrnavljeno pedesetak grobova samo zadnjih meseci; Vučitrn, gde se hoda po ostacima slupanih spomenika, pa onda Kosovo Polje, Miloševo, Plemetina, Klokot… Bezbrojni umrli su više puta „ubijeni i kao mrtvi“.


Na groblje sa stražom

Ne uništavaju se samo spomenici, već se iskopavaju i mrtvi, čak i kada su od njih ostale samo kosti, kako živima ne bi ostalo sećanje ni na prošlost, a ne samo na sadašnjost, odnosno kako porodice preminulih ne bi mogle da se okupe oko groba svog dragog donoseći mu dar, po starom običaju, hranu i rakiju, cveće i cigarete. Za Srbina je najčešće nemoguće da ode na groblje, zbog rizika da bude ubijen. To je slučaj, na primer, sa pravoslavnim grobljem smeštenim u južnoj Mitrovici, koju su okupirali Šiptari. Ponekada se može otići, ali samo u pratnji snaga reda. Može se zamisliti koliko je mučno ići na groblje u pratnji kosovskog stražara, odnosno okupatora, koji nepomično gleda rođake kako uklanjaju visoku travu i izmet svinja koje Šiptari tu dovode da obeščaste grobove, a za to vreme prolaznici psuju i vređaju te Srbe. Mnogo je onih koji su rešili da prenesu svoje umrle u Srbiju. To je razumljivo posle petnaest godina nekažnjenog maltretiranja, ali to je i predaja tih mrtvih koji se žele zaštititi.


KRV MUČENIKA

Na srpskoj zastavi, na dvoglavom orlu, predstavljen je krst sa četiri ocila, četiri ćirilična „S“. Taj grb znači: „Samo sloga Srbina spasava“. Samo putujući Kosovom i Metohijom može se shvatiti do kraja da je jedinstvo ovoga naroda u Bogu. Kosmet nije bilo koja zemlja. Dovoljno je pomenuti istorijsku bitku na Kosovu, pa videti drevnu gordost u očima i najmlađih. Ali, za to je dovoljna i sadašnjost. Nema kuće, kontejnera ili sobe bez ikone, ma koliko sirotinjski bili. Nema ni mladog ni starog, ma koliko ojađeni i zaboravljeni, da ne stave tri spojena prsta na čelo u slavu Hrista.

Gazimestan
USPOMENA NA JUNAKE: Spomenik na Gazimestanu

Dovoljni su manastiri i monasi da odrede geografiju mesta, isti oni koji su u teška vremena prihvatili mnoge Šiptare, a koji su danas, iako pod šiptarskom opsadom i stražom, i dalje otvoreni i gostoljubivi, ne podležući ljutnji, zbog samilosti koju oni imaju a okupatori nemaju. Monasi-ratnici, širokih leđa i dugih brada, u večnom hodu ka enklavama da bi odneli ne samo reči utehe već i potrepštine, hranu i odeću pre svega, ali i improvizovana igrališta za decu ili sadnice loze da bi stvorili posao i nadu u grožđu koje će roditi i dati vino, dobro vino. Veoma uglađeni i učeni monasi, koji žive kao što žive i neuki i siromašni duhom, u prostoti života.

Ko zna zašto papa, ispunjen ljubavlju prema strancima i rečima utehe, nikada ne kaže ništa u vezi sa očajnim stanjem u kome žive Srbi na Kosovu i Metohiji. Zašto se ne usprotivi Evropskoj uniji, koja, pošto je uspostavila privremenu vlast kriminalaca i ubica, šalje svoje emisare kod srpskih izbeglica da im uruče usisivač za prašinu, ili, što je čista poruga, kravu, iako oni nemaju zemlju da je obrađuju, ili će im krava biti zaklana već sledećeg dana? Zašto, na nekoliko koraka od Italije, niko ne diže glas zbog divlje diskriminacije jednoga naroda? Nije li, možda, Evropa, zajedno sa svojim pontifeksom, izgubila duhovni autoritet kojim bi podržala istinu?

Kosovo i Metohija su natopljeni krvlju mučenika i njihovim blagoslovom na vrhu usana, on je Jerusalim kome se okreću svi pravoslavci. Pre patriotizma, pre rudnih bogatstava, pre evroatlantskih interesa, to je Sveta zemlja, i samo gledajući „ka visinama“ Srbi bi mogli dobiti svoje zadovoljenje. U suprotnom, to će biti diplomatski i društveni teret. Eto zašto treba biti protiv bilo kog oblika odbacivanja uticaja crkve, što rade političari iz Beograda, koji ne bi smeli da počine smrtni greh gubitka korena, odnosno da se odreknu njihovog spasenja. Samo uz prošlost postoji budućnost. „Samo tada se srce ne menja.“

 


Uvreda srpskih svetinja

Mnogo sam naučila od oca Žike – koji se sklonio u Štrpce posle agresije 1999. godine. Usred divljeg napada 2004, on je odlučio da stane u odbranu crkve i groblja u Uroševcu. Hteo je da spasi ne svoj život, već način življenja, pa se vratio u svoju kuću, zajedno sa ženom i još dve porodice. To su jedini povratnici u grad u kome je pre rata bilo 40.000 Srba. Boravište oca Žike je crkva Svetog Uroša. Nasuprot njoj, namerno je sagrađena bela džamija sa koje se čuje glas mujezina, koji okuplja novonastale vernike. Mala i tamna Crkva svetog Uroša je tokom godina rušena, paljena i oskrnavljena. Nju danas čuva, zbog ironije sudbine, šiptarski policajac, ali koji nema zadatak da štiti popa kada ide u grad, gde ga deca pljuju i gađaju kamenjem, ili kada odlazi na svoje groblje, kraj velikog tržnog centra, namerno tu izgrađenog da vređa groblje.

Nema nikoga kraj ovog popa dok po zimi sređuje groblje kao da je reč o ružičnjaku, na kome su Šiptari iskopali tri mrtva i srušili mnoge nadgrobne ploče. On je izvršio svoj izbor i ne boji se više: „Život dugujemo našim precima. Tu stanuje Bog i tu se naše srce ne menja“. Uvek ću u sebi nositi uspomenu na to decembarsko jutro i na maglu koja je obavijala oca Žiku tako usamljenog, iako ispunjenog božijom milošću. Jasno je da uništavanje crkava, svetilišta i grobalja nema za cilj samo da umrlja i izbriše drevno srpsko prisustvo na Kosmetu, već je to, pre svega, oružje kojim se svaki Srbin gađa u sred srca!


 

Najnovije

Srpska ruka ne sme da preda Kosmet

Naraštaji neće biti najsrećniji ako im u nasleđe ovo pitanje ostavimo nerešeno, ali će biti najnesrećniji ako i sebe i njih zauvek osramotimo, odričući se Кosova i Metohije, svoje časti i svog Jerusalima, to nikad nije učinio ni jedan narod

Pronašao Artukovića, savetovao Slobu…

Branko Milinović (1910 – 2007), čovek koji je predlagao likvidaciju Tita, oslobodio Pariz, marširao iza generala De Gola, bio jevrejski zet i Geringov rođak, brinuo o vladiki Nikolaju Velimiroviću, predstavlja jednu od najznačajnijih ličnosti srpske dijaspori

Antisrpske poruke srpskog udruženja u Španiji

Pod okriljem organizacije koja nosi ime nobelovca Ive Andrića, umesto predstavljanja srpskog identiteta i kulture, šalju se političke poruke potpuno suprotne nacionalnim interesima Srba i daje legitimitet idejama ljudi bliskih Кarlosu Vestendorpu i Havijeru Solani

Srpsko jedinstvo u tri koraka

Kolo ima važnu integrativnu društvenu funkciju, neguje kolektivni identitet na različitim nivoima u zajednici, predstavlja simbol nacionalnog jedinstva i nosi obeležje identiteta lokalnih i regionalnih zajednica. Carevac je napisao Moravac, Žikino kolo i pomagao u stvaranju Marša na Drini

Pederi marširaju sa blagoslovom Rokfelera

Dr Džudit Rajsman je svojom knjigom “Seksualna sabotaža” razobličila Alfreda Кinsija, prevaranta koji je, uz pomoć Rokfelerove fondacije i podršku Hjua Hefnera i Herija Heja, osnivača homoseksualnog pokreta, postavio nakazne kriterijume za širenje homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta i grupnog seksa

Duhovno i umno „Otadžbina“ okuplja Srbe

Srpski saborni duh je duh stvaralaštva Tesle, Pupina, Milankovića, Mileve Marić i mnogih drugih čiji smo potomci, a među tim velikanima nema mesta sitnim partijskim moljcima, folirantima i politikantskim profiterima, ističe predsednica Pokreta „Otadžbina“
Fenix - Veliki