“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Srpski poslovni Almanah - Veliki
Ustaše u temeljima hrvatstva
ISTRAŽIVANJE

Ustaše u temeljima hrvatstva

Srđa Trifković, autor vredne studije “Ustaše, tamna strana Balkana” među svojim čitaocima na Sajmu knjiga

Nikada nije izvršena deustašizacija, već su za vreme Josipa Broza ustaški zločini relativizovani, a izostalo je i imenovanje najvećih zločinaca, tvrdi dr Srđa Trifković, autor studije “Ustaše, tamna strana Balkana”, koja razobličava rasnu teoriju u NDH i njene posledice danas

Danas je antagonizam prema Srbima, iako iracionalne prirode, potpuno normalizovan u hrvatskom javnom životu, usvojen među svim staležima i generacijama i više nije podvrgnut kritičkom samoispitivanju, već se tretira kao “normalni” oblik identiteta i vrednosnog sistema u kome savremena Hrvatska funkcioniše. Ovo je posledica činjenice da posle Drugog svetskog rata u Hrvatskoj nije bilo deustašizacije, kao što je u Nemačkoj bilo denacifikacije. To prisustvo srbofobije, koje je kulminiralo ustaštvom u zloglasnoj NDH, ugrađeno je u temelje hrvatskog identiteta i nastalo je znatno pre pokreta Ante Pavelića.

Ovo je samo deo odgovora koje na mnogobrojna pitanja o povampirenju ustaštva daje dr Srđa Trifković, vrsni politikolog i istoričar, svojim drugim izdanjem knjige “Ustaše, tamna strana Balkana”, u izdanju Catene mundi, koji se posle dugogodišnjih angažmana u Londonu i Čikagu, vratio u Beograd. U razgovoru za portal “Global Serbia” autor ove nesvakidašnje studije, za koju je na promociji u Udruženju književnika Srbije episkop slavonski Jovan Ćulibrk rekao da pre njenog pojavljivanja “ozbiljne analize ustaškog pokreta poređenog sa drugim totalitarnim pokretima nije bilo”, govori o genezi ustaške rasne teorije i njenim posledicama u uslovima komunističkog jugoslovenstva i današnjeg vremena.

LAŽI KRIJU ZLOČIN

Srđa Trifković
RAZOBLIČIO RASNU TEORIJU USTAŠA: Srdja Trifković

Autor ove studije, koja je njegova doktorska disertacija, daje u razgovoru i odgovore na mnoge dileme iz bliže prošlosti Balkana, opravdavajući time ocenu jednog od trojice vrsnih recenzenata Tomasa Fleminga: “Narodima Balkana potrebna je istorijska istina, koju samo istorijska nauka može da pruži. Srđa Trifković napisao je knjigu koja pruža krupan doprinos ovom cilju”, smatra Fleming, podvlačeći da činjenice navedene u ovoj knjizi pomažu shvatanju raspada Jugoslavije 90-ih godina prošlog veka.

“Komunisti u Brozovom sistemu svoju legitimnost zasnivali su na mitu o NOB-u u kojoj su svi narodi jednako učestvovali, pružili jednak doprinos i jednako patili. Da bi se taj mit očuvao bilo je potrebno da se izbegne imenovanje najvećih zločinaca i imenovanje glavnih žrtava. Tako su ustaše dekroatizovane i postali su bezimeni i bezlični fašisti, a Srbi bezimene žrtve. Posledica toga je da širom bivše NDH u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, BiH i Sremu smo imali stotine spomenika žrtvama fašističkog terora. I žrtve i ti amorfni fašisti su – depersonalizovani. Deustašizacije nije ni moglo da bude, jer Hrvatska ni jednog trenutka nije bila tretirana kao teren na kome je ideološka i svaka druga lustracija uopšte potrebna”, smatra Trifković, ističući da smo više od pola veka Josipa Broza i njegovih naslednika imali taj mit kao svesno zataškavanje i prikrivanje prave prirode onoga što se desilo u NDH.

Na drugoj strani, među Srbima je kolektivna trauma prenošena u vidu oralne istorije u okviru porodice i nije imala status javnog i službenog narativa, već privatnog i podzemnog, koji je uprkos tome imao dovoljno uticaja da su pripadnici ovih generacija 1991. godine odlučno bili rešeni da ne dozvole ponavljanje one tragedije, koja je njihove očeve i dedove zadesila dve generacije ranije.


Teorija “sekire u čelo”

“Kod nas se zaista malo zna o ustaškoj rasnoj teoriji. Svi znaju citate Ante Starčevića, koji su bili bure vesnik dehumanizacije onog drugog već od sredine 19. veka. Manje je poznato da su u prvoj trećini 20. veka neki Hrvati pokušali da antropološki i naučno-rasni način obrade srpski problem u duhu svoga vremena. To su Ćiro Truhelka, Ivo Pilar, Milan Šuflaj i Mladen Lorković. Tu vidimo sitematski pokušaj da se odvoje od puke retorike Starčevića i da problem Srba kao došljaka neizvesnog etničkog porekla prikažu kroz prizmu egzistencijalnog sukoba između dva nekompatibilna rasna, etnička i duhovna elementa. Truhelka je koristio zdravstvene kartone regruta iz Bosne da bi dokazao da su Srbi slabije razvijeni i da su prisutni znaci endemske boesti. Pilar Srbe prikazuje kao mešavinu Vlaha, Cigana, ‘maroderskih pratilaca osmanlijskih jedinica’ i pokrštenih Hrvata, koji su greškom izgubili svoj identitet, pod uticajem SPC. Kod Šuflaja je prisutna teza da su Srbi koji su došli doneli zlo i moraju biti uklonjeni. Kroz rasni pokušaj diskursa data je 20-vekovna nadgradnja Starčevićevim zalaganjima da se Srbin udari sekirom u čelo”, objasnio je na promociji svoje knjige Trifković.


Naš sagovornik nalazi dokaze za sličnu ideološku situaciju 41. i 91. godine, u vreme okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka raspada bivše SFRJ:

“Od početka nastanka te zajednice 1. decembra 1918. godine, odnosi sa Hrvatskom su bili u osnovi svih problema, kako u vreme Stjepana Radića 20-ih, tako i pod Mačekom 30-ih i posle osnivanja Banovine Hrvatske ‘39. Ta nekompatibilnost između dva sistema vrednosti, dva pogleda na svet, dva civilizacijska koda je bila tragično ugrađena u same temelje te nesrećne države i nije mogla da bude rešena u okvirima političkog sistema zasnovanog na pretpostavkama integralne države, na odozgo nametnutom konceptu državnog i nacionalnog jedinstva troimenog naroda, koji nije bio utemeljen ni u istorijskom iskustvu ni u etičkim i kulturološkim činjenicama svoga vremena. Duboko nepoverenje između Srba i Hrvata je prouzrokovalo osećaj i podele na ‘mi i oni'”.

IDEOLOŠKA POZADINA

Srđa Trifković, promocija knjige "Ustaše, tamna strana Balkana"
SRBOFOBIJA JE U HRVATSKOJ NORMALNA: Sa promocije knjige, na kojoj je govorio i episkop slavonski Jovan Ćulibrk, u Udruženju književnika Srbije

“Period komunizma, upravo zato što je bio zasnovan na lažima o prirodi NOB-a, doprinosu raznih naroda i žrtvenom viktimološkom bolu koji su podneli, praktično je stavio celu situaciju iz proleća 1941. u zamrzivač. Ali to ne znači da nije došlo do kvarenja robe”, objašnjava naš sagovornik, ističući da u decenijama, koje su sledile, nije došlo do istinskog pomirenja, pročišćenja i lustracije, zato što nije bilo suočavanja sa činjenicama. Ono što se tada pojavilo na sceni je vrlo sličan osećaj nemogućnosti zajedničkog života bez dominacije jednih nad drugima, u smislu da Srbi mogu da ostanu i opstanu u Hrvatskoj isključivo kao pripadnici hrvatske državne nacije.

Tome je doprinelo i kontinuirano maskiranje ustaških zločina tokom čitavog perioda titoizma, što se u Srbiji nedovoljno i danas shvata…  U vreme titoističkog perioda, istraživanje zločina NDH i njihove prirode, motivacije, počinilaca, broja žrtava i tako redom je bila svojevrsna zabranjena tema. Za naučne saradnike raznih društvenih i istorijskih instituta nije bilo uputno da teže da se bave takvim temama, jer je to moglo da izazove mnoga škakljiva pitanja, a moglo je da negativno utiče na karijeru dotičnog. Labavljenjem stega tokom 80-ih, ta tema se pojavljuje na sceni i opet isključivo u svom viktimološkom obliku. Šta je to značilo?

“Pojavljuje se čitav niz studija o Jasenovcu, o patnjama dece u dečjim ustaškim logorima, Jadovno, livanjska Ognjena Marija, a da pri tom nije bilo dovoljno analize geneze i ideološke pozadine ustaša. U tim viktimološkim studijama zločin se tretira kao datost. Krvoločna srbofobija ustaškog pokreta kao nešto što je van svake sumnje, ali se nedovoljno postavljalo pitanje gde su koreni toga, šta je to u hrvatskoj eliti predredvolucionarne 1848. stvorilo starčevićevsku ideologiju. Korene sam našao u činjenici da se Srbima sa bečkog dvora daje doživotna vojna služba u zamenu za očuvanje pravoslavne vere, izuzeće od feudalnih obaveza i status slobodnih seljaka na krunskoj zemlji. S tim se hrvatsko-mađarsko plemstvo i katolički kler nikad nije pomirio. Oni su uvek težili da ih podvrgnu kmetskom statusu, na jednoj, i da ih pokatoliče ili pounijate, na drugoj strani. Posle 1848. tokom modernizacije hrvatskog društva, Srbi se pojavljuju prvi put kao pripadnici uspešnih profesija, a posebno kao uspešni trgovci, i počinju da budu konkurencija mladom građanskom hrvatskom sloju, dolazi do demokratizacije tog odijuma i animoziteta prema Srbima i njegovog silaska u šire mase”, ističe Trifković.


Novi mit, stara mržnja

“Ustaštvo nije ugrađeno nužno pod ustaškim znamenjem, ali u osnovnim elementima paradigmatskog osećaja identiteta, istinktivna odbojnost prema Srbima i sudbinska predodređenost na tu razdvojenost, ima svoje korene u etnobiološkim i rasnim pretpostavkama. Mit o domovinskom ratu kao pobeda Davida nad Golijatom – gde praktično sa srpske strane rat nije ni vođen, a sa hrvatske je svesrdno bio podržavan od veoma uiticajnih spoljnih faktora, i u svojoj završnici je bio okončan kako je okončan – predstavlja novi mit u kome će herojska odbrana tokom četiri godine domovinskog rata biti onako značajan elemenat novog hrvatskog identiteta, kao što je bio mit o navodnom srpskom genocidu u izgradnji bošnjačkog”, precizan je naš sagovornik.


HRVATSKA BEZ SRBA

Nemci u Zagrebu 1941.
BRŽI U LIKVIDACIJAMA OD NACISTA: Ulazak Nemaca u Zagreb 10. aprila 1941. godine popodne (Fotografija preuzeta iz knjige S. Trifkovića)

Konačan ishod je, po mišljenju našeg sagovornika, zakasnela pobeda prvo, starčevićevske i pravaške ideologije, a kasnije ustaške,  jer je krajnji rezultat – Hrvatska praktično očišćena od Srba,  praktično oni su pali na manje od tri odsto u Hrvatskoj, uglavnom ostarele populacije.

“Finalizovana srbofobija u najvećem delu hrvatskog političkog korpusa predstavlja empirijski dokaz uspešnosti te ideologije i njene praktične realizacije, kako kroz integraciju hrvatskog naroda do koje je došlo u prvoj Jugoslaviji, tako i kroz revitalizaciju ustaškog nasleđa koje je bilo zamrznuto u drugoj Jugoslaviji”, kaže Trifković.

Nemcima je trebalo devet godina da pripreme teren za “konačno” rešenje jevrejskog pitanja, dok je Hrvatima za “konačno rešenje srpskog pitanja” trebalo – dva meseca. Kako to objasniti?

“Pitanje krivice je vrlo delikatno. Dok su u Nemačkoj mnogi govorili da nisu znali za fašističke zločine, u Hrvatskoj o tome nije moglo da bude ni govora, jer su se zločini odvijali na kućnom pragu, u stratištima, jamama, crkvama, lokalnim vrtačama, a ne u logorima. Tu je na licu mesta dolazilo i do deobe imovine. Recimo, u Drakuliću kod Banjaluke su dan nakon ustaškog zločina nad 2.400 Srba 1942. godine došle kolone zaprežnih kola seljaka iz obližnjih muslimanskih i hrvatskih sela da bi iznosili iz kuća ono što je ostalo iza pobijenih Srba. Isto je bilo i u Livnu, gde je lokalni župnik predložio da prvo ubiju njegovu sestru koja je bila udata za Srbina, a potom da bratski razdele ono što je preteklo.


Od ustaše do režimskog pesnika

“Ustaška vojnica kao oružana sila ustaškog pokreta posvećena domaćem teroru nije brojala više od 30.000 ljudi, ali da nije bilo spremnosti činovničkog aparata, lokalnih samouprava, raznih paravojnih formacija, katoličkog klera, pripadnika obrazovnih slojeva pre svega u Zagrebu – iako su osećali stalešku odbojnost prema ustašama svejedno su se prihvatili različitih uloga u diplomatiji ili državnom aparatu – takav zločin ne bi bio moguć. Posebnu pažnju u NDH su posvećivali kulturnoj politici i izgradnji novog hrvatskog čoveka, pa je za četiri godine izdato 3.000 naslova i izlazilo 60 časopisa i dnevnih novina. To je sve nemoguće bilo izvesti bez aktivnog saučesništva obrazovanog sloja i intelektualaca. Tako su angažovali i Gustava Krkleca koji je u to vreme u Zemunu bio urednik časopisa “Graničar”, ali mu je posle rata to bilo oprošteno i bio je prihvaćen kao režimski pesnik. Kasnije će Mihiz sklepati onaj stih ‘Krklec Gustav piše Ustav”. Da je kojim slučajem neki srpski književnik bio na ekvivalentnoj poziciji u okupiranom Nedićevom Beogradu skratili bi ga za glavu”, primećuje Trifković.


Nemci su svih tih godina psihološki pripremali teren da Nemačka bude spremna za “konačno rešenje” jevrejskog pitanja. Došli su na vlast 1933. godine, Nirnberške rasne zakone su doneli 1935. u jesen 1938. je bila čuvena Kristalna noć, a tek januara 1942. godine na jezeru Vanze pala je odluka o masovnom uništenju Jevreja – dakle punih devet godina. Uz sve katakteristike savremen tehnologije primenjene za masovno uništavanje.

Kod ustaša to je sve bilo urađeno adhoc, uz minimalnu pripremu, ali to što su harange ustaških prvaka trajale kratko, ukazuje da je Hrvatska bila manje-više pripremljena da prihvati i normalizuje takvu radikalnu soluciju i da u njoj u većoj ili manjoj meri saučestvuje”.

SUMRAK ZAPADA

Gde je u svemu tome mesto Katoličke crkve?

Srđa Trifković, naslovna strana "Ustaše, balkansko srce tame"
OBJAŠNJENJE RASPADA BIVŠE SFRJ: Naslovna strana studije dr Srđe Trifkovića

“Veoma je značajno naglasiti da u katoličkom svetu danas postoje različiti pogledi na te izrazito etno fokusirane lokalne katoličke zajednice, kao što su poljske ili neke ukrajinske zajednice. U dobrom delu katoličkog sveta postoji spremnost na zajedničko delovanje protiv satanskog dehristijanizovanog duha zapada oličenog u kolapsu svih moralnih i etičkih vrednosti, u promovisanju političkog homoseksualizma i istorodnih brakova, u relativizaciji koncepta familije, polnosti i seksualnosti… i oni nisu skloni da dalje gledaju na taj geopolitički katolički projekat na način na koji su lideri Katoličke crkve bili spremni tokom Drugog svetskog rata, poput pape Pija XII, koji ni na koji način nije našao za shodno da reaguje na zločine ili upozori Stepinca na ono što se sa blagoslovom Katoličke crkve dešavalo u NDH. Došlo je do izvesne evolucije, i dalje je prisutan antipravoslavni ton u diskursu katoličkih prelata i klera u tom rubnom području koje razdvaja katolički i pravoslavni svet, pre svega u Poljskoj, Ukrajini i Hrvatskoj, što ne znači da je to odraz stanja u katoličkoj hijerarhiji u celini, pogotovu ne sa sadašnjim papom, koji je uneo izvesne novine”, navodi dr Trifković.

Zašto na povampirenje ustaštva u Hrvatskoj ćuti Evropa?

“Zato što je Zapad u celini, uključujući i Zapadnu Evropu, zasnovan na situacionom moralu, prema kome status žrtve ili status zločinca zavisi od položaja dotičnog pojedinca na njihovoj skali političkih vrednosti i političke upotrebljivosti. To smo se više puta uverilii tokom ratova 90-ih na podrućju bivše SFRJ, kada je američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt rekao da “ono što se dogodilo u Krajini nije etničko čišćenje, jer etničko čišćenje vrše Srbi”, to je pojava koja nije objektivno definisana prema onome šta se događa, nego subjektivno prema tome ko je izvršilac. Na isti način videli smo da toj istoj Evropi ne smeta što stotine hiljada Rusa u Letoniji i Estoniji, tamo rođeni, nemaju državljanstvo niti čak status stalnih rezidenata,  a da će pri tom Nemačka i Francuska, posle pet godina boravka, svakom uljezu sa Bliskog istoka ili Severne Afrike dati pasoš. Njima ne pada na pamet da se jasno odrede prema otvorenim nacističkim simbolima i insignijama ukrajinskih koljačkih bataljona, koji svesno prenose tradicije 13. SS dobrovoljačke divizije. Ne bi trebalo da nas iznenađuje njihovo ćutanje o ovom pitanju. Kao što ne treba da nas iznenađuje zaglušujuća tišina povodom sve učestalijih oglašavanja velikoalbanskih ideologa o Velikoj Albaniji, zahtevima za konfederalizacijom Makedonije. Zapadna Evropa je u jednom duhovnom sunovratu. To je civilizacija na umoru koja sada sa zakašnjenjem samo verifikuje ranija upozorenja o sumraku zapada”, zaključio je Srđa Trifković.


Ustaše su ubile oko 350.000 Srba

Osvrćuči se na pojavu čitave bujice studija koje bivaju usmerene na viktimološki aspekt, pri čemu dolazi i do mitologizacije broja žrtava, Srđa Trifković ističe štetnost takvog pristupa:

“ Dovoljno je naglastiti da su ustaše želele da unište Srbe, i da to što nisu uspeli da ih ubiju 700.000 ili milion, kao što se besmisleno ponavlja, ne znači da su apsolvirane nekakve krivice. NDH nije bila nikakva takozvana, već država sa svim elementima upravnog, administrativnog, vojnog aparata, koja je funkcionisala, istina ne na punoj teritoriji i u punoj snazi. Naziv ‘takozvana NDH’ abolira Hrvatsku krivice za sve zločine koje je počinila, jer ako nije država onda je puka ekstenzija okupacionog sistema Nemačke i Italije, što znači da su glavni krivci Nemci i Italijani, a upravo su oni pokušavali da ih koče.

Potrebno je da se srpska istoriografija više bavi ideološkom pozadinom ustaškog fenomena i da kroz tu analizu kritički osvetli i sam koncept zajedničke države i način na koji srpsko društvo i srpska elita nisu izvukli dovoljno pouke iz Drugog svetskog rata, tako da čak i danas postoji spremnost na izvesnu projugoslovensku dvoličnu koncepciju zajedničkog života što se odražava na polju hrvatske masovne kulture. Potrebno je demistifikovatoi te brojeve jer škodi legitimitetu srpske naracije. Mi znamo koliko je ubijeno ljudi. Kao što je Bogoljub Kočović utvrdio, da je ubijeno 700 hiljada Srba u NDH odakle bi bila RSK i RS, a još je više stotina tih ljudi kolonizirano u Vojvodinu. Ustaše su ubile oko 350.000 Srba. Malo li je od 1,9 miliona koliko ih je bilo u Hrvatskoj u januaru 1941. Ali i to je ogroman uspeh s obzirom da nisu imali industriju smrti kao Nemci, već su to radili divljački.

Ono što je preostalo, kroz očuvanu kolektivnu svest o toj srpskoj traumi sprečilo je da se ponovi 91.godine u Hrvatskoj i 92. u BiH. Epilog je za Srbe u Hrvatskoj tragičan, za Srbe u BiH još neizvestan, ali ipak nosi potencijal daljeg razvoja onog što je očuvano u dve decenije Dejtona.


 

Najnovije

Konkurs za izdaju Kosova trajno otvoren

Na braniku režima se pojavila gromadna figura Sonje Liht i na izvestan način obeležila jasnu markaciju da ovaj režim ima izrazitu pomoć drugosrbijanske inteligencije kad je reč o Kosovu i Metohiji

Vučić već priznao Kosovo!?

Iako najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je više od 4/5 javnosti protiv nezavisnosti Кosova, predsednik Srbije izjavio je da je zajednički imenitelj dijaloga da se „saglasimo sa nezavisnošću Кosova, ali da je formalno ne priznamo“

Ko truje Srbiju arsenom?

Gotovo milion ljudi u Srbiji, Hrvatskoj i Mađarskoj pije kancerogenu vodu u kojoj je nivo arsena viši od zakonom propisane vrednosti, koja iznosi 10 mikrograma po litru, dok je u Novom Bečeju nivo arsena čak 27 puta viši od dozvoljenog

Voždova papula

Karađorđe ga je jeo zgnječenog kao pire, gurmani bi radije sa nekim suvim rebarcetom ako može, ali ovo povrće je uvek bilo inspirativno i za kuvare i za domaćice.

Ko je Dejvid Petreus

Istraživanje sprovedeno na Balkanu tokom poslednjeg tromesečja 2017, ekskluzivno za Opservatoriju novinarstva, pokazuje kako se neprijateljski general, šef tajne službe i stručnjak za propagandu nametnuo bombardovanoj naciji kao guru objektivnog informisanja

PATRIJARH: Ne damo Kosovo za Evropu

Želimo da budemo deo Evrope, ali ne pod uslovima koje oni nude, poručio je patrijarh srpski Irinej u vaskršnjem intervjuu TV Hram i zapitao: koji bi domaćin dao veliki deo svoje otadžbine samo da bi ušao u neki savez
Fenix - Veliki