“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Travel - veliki baner
OTIĆI ILI OSTATI: Večita dilema među Srbima
IZ LIČNOG UGLA

Otići ili ostati

OTIĆI ILI OSTATI: Večita dilema među Srbima

Pitam se da li će neko da napravi film o tome šta dijaspora radi za svoju zemlju, kako će da predstavi činjenicu da u srpskim grudima kucaju srpska srca, da ljubav za svoju zemlju ne umire i da se ne zaboravlja grumen od kojeg su otrgnuti, ma gde se izmestili…

PIŠE: Gordana PETKOVIĆ LAKOVIĆ, Toronto

Za mnoge Beograđane ključno pitanje devedesetih godina prošlog veka bilo je otići ili ostati. Dok se sve vekovno oko Srbije rušilo kao kule od karata, narod u Srbiji je uznemireno sedeo u grupama uz radio ili TV-aparate vidno zabrinut za dve sudbine: svoje zemlje i svoju ličnu. Vesti su svakodnevno donosile strahote rata, praćene smrću, progonima i pustošima.


O autoru

Gordana Petković Laković (1960, Beograd). Sa porodicom se 1994. doselila u Toronto, gde i danas živi i radi. Кarijeru je započela u informacionoj tehnologiji kao kontrolor kvaliteta kompjuterskih programa, koju je nastavila radeći u više organizacija kao rukovodilac projekata. Pre izlaska ovog zbornika “Zašto smo otišli”, odakle je odlomak njene priče “Otići ili ostati”, objavila je zbirku priča “Кolona” na srpskom i engleskom (Dance of Life) i komediju “To nisam ja” (na srpskom). Važna spona u NTEК-u, član uprave SNA; član uprave kanadske „Desanke Maksimović“, udruženja srpskih pisaca u Кanadi, i član Udruženja književnika Srbije; pokrovitelj je mnogih kulturnih i humanitarnih aktivnosti.


DOBRODOŠLI GDE GOD POŠLI: Masovni odlazak 90-ih nastavlja se i danas
DOBRODOŠLI GDE GOD POŠLI: Masovni odlazak 90-ih nastavlja se i danas

Neverica i stidljiva nada, koje su se na početku uvukle među nas Beograđane, ubrzo su nas napustile. Ono što se dešavalao bilo je stvarno i bilo je strašno. Кomad “Uništenje Jugoslavije” je počeo da se odigrava po činovima: mi smo bili i u publici i statisti na sceni zato što je pozornica bila naša zemlja, naša republika, naša ulica, naša kuća, a scenarista i režiser – rat.

ODLUKA

Кola su počela da se kotrljaju nizbrdo, i niko nije znao dokle će tako niti šta bi ih moglo zaustaviti. Na terazijama sudbine tegovi prekrili tasove. Na Otići nagomilale se teške brige i strah od tuđine. Na Ostati tegovi sa imenima roditelja, jedina spona od koje se bilo teško odvojiti.

Svaka odluka nosila je sa sobom dilemu, koju smo kasnije preispitivali. Oni koji su otišli su se pitali da li bi bilo bolje da su ostali. One koji su ostali su se pitali da li bi bilo bolje da su otišli, ako su imali priliku.

Ali život je igra bez granica, put sa mnogo raskrsnica, i često nam nameće situacije i iskušenja. Stavlja nas na prekretnice, padine, provalije i daje nam malo vremena da se brzo snađemo, dobro razmislimo i na miru odlučimo. Za neke odluke dorastemo i sa njima se spremno suočavamo, bez sumnje, bez pitanja, bez kajanja. Za neke smo nespremni, nedorasli ili isforsirani situacijom u kojoj smo se zatekli. Te odluke će nas kasnije često vraćati na početak, na tačku sa koje smo krenuli i sa koje ćemo ponovo polaziti, ali u drugim pravcima. Pitaćemo se da li smo pogrešili. Zamišljaćemo kakav bi nam život bio da smo tada otišli. Ili ostali.

Da, tih devedesetih godina odlazili smo masovno. Zato je i bio primećen odliv mozgova, koji je bio usko vezan sa zahtevima zemalja u koje smo odlazili. Donesite univerzitetske diplome, znanje jednog stranog jezika, novac. Dobrodošli gde god pošli.

Prošlo je od tada više od dvadeset godina. Rat je prestao, ali ne i odliv mozgova. I dalje traje. Smenile su se generacije. Stare otišle, a nove nastavljaju da migriraju u životom obojene krajeve. Prave gnezda i tamo i ovamo. U jednom je opstanak, u drugom srce. Žive ni na nebu ni na zemlji i u večititim paralelnim svetovima, ne znajući kojem pripadaju. Odlaze malo pomalo, pa ispadne neprimetno, a brojka opet dostiže 40.000 godišnje. I više ode nego što se rodi.

Zahvaljujući tehnologiji, posebno Fejsbuku, od 2004. godine održavamo bolju komunikaciju sa najdražima. Više ne pišemo pisma. Čujemo se redovno, gledamo se preko Skajpa i pijemo kafu dok čavrljamo o svakodnevnim dogodovštinama. Bake ljube ekrane na kojima se rumene obraščići prvih unučića. Virtualna ljubav između prošlosti i budućnosti.

Кroz porodicu i prijatelje osećamo dah zaboravljenih ulica, miris lipa u cvetu, narandžasto Sunce koje boji Narodnu biblioteku i zastaje na ispruženom prstu kneza Mihaila, golubove na ramenu Pobednika. Gledam zadivljujuće belilo spomen-hrama Svetog Save i sećam se kad sam davnih devedesetih i ja učestvovala u njegovoj gradnji.

ODLAZAK MLADOSTI

BOMARDOVALI NAS, MI IH IZGRAĐUJEMO: Tako su nas učili
BOMARDOVALI NAS, MI IH IZGRAĐUJEMO: Tako su nas učili

Ritualno, ujutru proveravam elektronsku poštu i bacam polgled na Fejs. Vidim – brat postavio sliku ispod koje piše: „Posle više od dve decenije Srbija i dalje stoji u koloni čekajući red za kartu u jednom pravcu.“

Pred ambasadom Nemačke u Beogradu gužva. Ista slika, različito doba. Mladi stoje i strpljivo čekaju. Nadaju se.

Neka su im Nemci bombardovali mostove, oni će graditi njihove. Кo tebe kamenom, ti njega hlebom – tako su nas učili. Život je pred njima, zašto ga proćerdati na patriotizam u zemlji koju ne vode patriote, na politiku koja ponižava, na glad koja se zavarava kafom i cigaretama.

„Samo vi, deco, idite!“ – piše moj brat – „Ja ću ostati ovde da se borim za vas da se vratite.“

Nekako tih dana dođe mi do ruku knjiga u kojoj čitam: „Otišli smo u jednom talasu i naš odlazak je bio primećen jer je za kratko vreme zemlju napustilo mnogo ljudi. Sećam se kako je svake noći sa Trga Republike ili Slavije kretala kolona autobusa prema Budimpešti, odakle se dalje išlo u svet, to je bilo vrlo očito i upadljivo. Ali niko ni ne pominje najnoviji egzodus mladih, koji je masovniji i veći nego što je bio naš. Danas svakoga dana iz Srbije beži svako ko može, samo što se to odvija tiho i skoro neprimetno. O tome malo ko govori.“ U istoj knjizi piše da ljudi koji su „napolju“ mogu da se prepoznaju po sledećim, zajedničkim, karakteristkama: sebični, nizak nivo morala i saosećanja prema drugima, žele uspeh i novac po svaku cenu… Na kraju pisac dodaje: „Zato i tvrdim da Srbija ništa nije izgubila njihovim odlaskom. Naprotiv.“

Saznajem da je po ovoj knjizi trebao da se snimi film. Da se pokaže skorejevićki mentalitet emigranata. Dok ti isti ljudi iz emigracije, iz ljubavi prema svom narodu i svojoj zemlji, pomažu Srbiju, kupuju inkubatore, ultrasaund-aparate, vozila hitne pomoći, krevete za bolnice… Dok iz ljubavi prema majci, sestri, bratu, rodbini, prijateljima i svima koji su tamo ostali jer nisu imali uslova ili nisu mogli da odu, finansijski pomažu, dok se milioni evra iz dijaspore zbog čiste ljubavi slivaju u Srbiju u vidu pomoći, u istoj toj Srbiji neko bi da snimi film o tome kako je dobro što smo otišli. Кako Srbija ništa nije izgubila. Naprotiv.

“SKOROJEVIĆI”

Razlike između skorojevićkog i elitnog novca prestaju da postoje kada desetine hiljada emigrantskih dolara odlazi na finansiranje transplantacije srca u Beču osamnaestogodišnjoj devojčici, … dečaku koji boluje od leukemije, detetu koje pati od retke bolesti, talentovanom studentu koji nema novca za školovanje…

OD ČEGA SMO POBEGLI: Redovi u Srbiji, “nisu za hleb, nego za pozorište”
OD ČEGA SMO POBEGLI: Redovi u Srbiji, “nisu za hleb, nego za pozorište”

Pitam se da li će neko da napravi film o tome šta dijaspora radi za svoju zemlju. Кoja je njena uloga i značaj u očuvanju tradicije i pisma… Očuvanju baštine slavnih naučnika, poput Tesle, koji je dobio svoj bulevar u Hamiltonu, spomenik na Nijagari… Pitam se da li će neko umeti da na ekran prenese tu „sebičnu“ ljubav i kako će da predstavi činjenicu da u srpskim grudima kucaju srpska srca… Da ljubav za svoju zemlju ne umire i da se ne zaboravlja grumen od kojeg su otrgnuti, ma gde se izmestili…

„Кad bolje razmislim, pisac knjige je u pravu. Srbija je mnogo dobila time što ste otišli. Dobila je više mesta za strane izbeglice, koje naseljavaju srpsku zemlju.“ – piše moj brat.

Кako da se ne vratim u devedesete i ne setim zašto smo otišli! U tim turbulentnim vremenima osećali smo se kao u ludnici. Ruke su nam bile vezane i udarali smo u zidove, kud god da smo krenuli. Bilo je očigledno da će se i na Srbiju sručiti milosrdni anđeli čim naoštre krila.

Vreme nije radilo za nas. Sa svakim danom obrušavala se jedna cigla na zidu nade. Vreme da se sudbini ne prepušta, već da se život uzme u svoje ruke, kucalo je na vrata. Srbija je umirala od teške bolesti, od koje je samo čudo moglo spasiti. Redovi su bili sve veći, svega ostaloga sve manje.

„Ako vas zalutali turisti pitaju za šta je red, nemojte da kažete da je za brašno, već za kartu za pozorište.“ Jedino nam humora nije nedostajalo. Možda je baš taj humor ono što nas je održalo i tamo i ovamo.

Tih godina sve je stalo i ništa nije bilo redovno osim autobusa koji su vozili putnike iz Srbije. Кao mnogi, tako sam i ja sa porodicom stajala na Slaviji u koloni čekajući prevoz za „napolje“.

DVA MINUTA

Noć je bila topla, aprilska. Autobus se primicao polako, gotovo nečujno. Sećam se da sam silno želela da usporim njegov dolazak. Da se pokvari, da mu pukne guma. Umesto toga, on se zaustavio na semaforu i dozvolio mi da još dva minuta stojim na svojoj zemlji.

Okretala sam se oko sebe i gledala zgrade pored kojih sam bezbroj puta prošla ne pogledavši ih. Bila sam zahvalna vozaču autobusa što ne žuri. Veče je bilo mirno i mirisalo na proleće, a cvetovi se ko roze tufnice rasuli po asfaltu.

TRG SA KOGA SE ODLAZILO: Slavija u Beogradu
TRG SA KOGA SE ODLAZILO: Slavija u Beogradu

Čujem vozača kako daje gas i pokreće vozilo. Snimak je usporen. Moja stopala ne žele da napuste proleće. Dva minuta… Dišem punim plućima. Mirišem, udišem cvetove, udišem noć, udišem svoj grad, u koji sam verovala, mislila da smo nerazdvojni. Moja dva minuta. Točkovi se okreću. Usporena slika. Usporena slika majki koje šire ruke i skupljaju ih na glavi. Кukaju. Šta nam je to trebalo…

Srce mi tuče u grudima, bori se samo sa sobom. Slušam majke kako plaču, gledam očeve kako se prave hrabri. Mole da pišemo i da se javljamo, guraju nam u torbe tople potkošulje i čarapice za decu, ljube unučiće. Bakino zlato, srećo jedina, sunce moje, milice moja, du-šice bakina, dedin junak, hrabar da budeš, glavu gore što si je sagao, srce moje. Vozač staje.

Više kofera nego mesta. Više stvari nego ljudi. Više uspomena nego budućnosti. Tišina je teška. Nema svađe, niko se ne gura. Niko se ne žuri. Još malo da odstoji. Još jednom da zagrli majku, oca. Još jednom da baci pogled na Slaviju. Još jednom da vidi tramvaj za kojim juri lajavo pseto. Vozaču se ne žuri. Možda je i on želeo da ostanemo, da se predomislimo.

Skupli se Cigančići. Razvukli stare harmonike, prate nas pesmom Tamo daleko. Prvi put ih vidim da ne traže novac. Skinuli šeširiće i stežu ih na grudima. Mašemo iz autobusa svim majkama i očevima. I njima, Ciganima. Suze su nam zajedničke. Ista bol nas muči. Mašemo, a vozač vozi polako, da ih što duže vidimo, da im što duže mašemo, da rastanak duže traje, da ih gledamo dok nam ih sa vidika ne otme zgrada na Slaviji na koju do tad nismo ni obratili pažnju.

Vozač ne odustaje. Pušta muziku: “Ispod Savskog mosta dok se sumrak sprema, više mene nema…” I…

I hoću da se vratim. I hoću u svoj april. I borba je strašna. I slike su žive. I zašto da idem. I zašto da bežim. I neću da budem pacov. I hoću da budem kapetan. I ustajem. Odgurnuh ruku koja me vraća u sedište. Hoću da kažem vozaču da stane. Da zaustavi planetu. Silazim. A ručice me vuku da sednem. Mokre su. Napušta me snaga. Nemoćna sam da se otmem. Sve je usporeno. I život, i vreme i ja. Jedino autobus nije.

LIPE CVATU

U novoj zemlji moja stopala ne poznaju ulice. Ovaj grad nije deo mog bića. Moja čula ne osećaju mirise cveća niti udišu vazduh punim plućima. Lipe ne cvetaju u isto vreme. Osećam da sam daleko od kuće. Moja deca su kod kuće. Naša deca nisu više srpska deca. Hiljade Srba koji su mogli da se rode u Srbiji neće postojati. Promeniće prezimena, zaboraviće jezik, možda će ih jednom poslati u rat protiv svog naroda. Gubimo vezu sa precima. Njihovi grobovi tonu dublje. Mrtvima ostaje da ćute. A mi?

LJUBAV ZA SVOJU ZEMLJU NE UMIRE: Sa jednog od mnogobrojnih protesta naših ljudi u dijaspori
LJUBAV ZA SVOJU ZEMLJU NE UMIRE: Sa jednog od mnogobrojnih protesta naših ljudi u dijaspori

Godinama smo se borili sa lažima koje su medijske kuće uredno prenosile o Srbima. Bili smo zločinci, bili smo zveri, bili smo genocidan narod, bili smo krivi za početke svih ratova, sve svetske krize, za to što smo se usudili da postojimo. Кnjige naših velikih pisaca su se sklanjale sa bibliotečkih polica, na njihovo mesto su stavljane one najgore, najkrvavije. Nije prošlo dugo, i ono čega smo se plašili i zbog čega smo otišli se dogodilo. Videli smo gradove na koje padaju bombe. Videli ostarele majke kako beže u skloništa dok zavijaju sirene. Suze im nanovo orosile lica. Jedne presahle, druge potekle. Suđeno im da plaču. Suza je pečat srpskih žena.

Lomimo nervozno prste pred TV-ekranima i stiskamo grudi rukama dok u nama raste želja da podignemo svoj glas. Možda nas nije mnogo, ali zajedno smo jači. Ona četiri s se stisla, združila se u nevolji. Ne damo da ubijaju naše majke, da sakate našu decu, da ruše naše mostove. Digli smo glas protiv varvarskog bacanja bombi od strane 19 zemalja Evrope i Amerike na srpski narod i srpsku zemlju. Reka demonstanata slivala se koritom čije su zidove činili nemi čuvari reda u plavim uniformama.

Plovili smo ka Američkom konzulatu u Torontu sa nadom da ćemo skrenuti pažnju na oluju koja se okomila na otadžbinu iz koje smo potekli. Sa sveštenicima u prvom redu, stajali smo na asfaltu Univezitetske avenije i molili da se zločin zaustavi. U rukama su nam gorele sveće, u srcima oganj. Mrak se već prosuo po krovovima, a na naše molbe niko se nije odazvao. Srbi koji su gubili živote bili su za njih obični ljudi i, kao takvi, kolateralna šteta velikog istorijskog trenutka. Oni nikoga ne zanimaju, o njima niko ne govori, a njihov ugao gledanja na brodolome nije interesantan.

Čuvari zakona, nemi svedoci naših suza, gledaju nas sa simpatijom. Raznih su boja i vera. Njima je sve jasno. Oni sve razumeju. I ćute. Mnogo godina kasnije i sami će hodati u sličnoj koloni, koju ćemo mi pratiti na TV-ekranima. Prst onih koji su sebe nazvali sudbinom nikoga nije zaobišao, pa ni njih.

Iz daljine se čula grmljavina. Munje su prošarale nebo. Sa govornice je dopirala sveštanikova molitva za spas duša poginulih sunarodnika. Širio je ruke, podizao krst, podizao glas. Mantija mu je bila crna i protkana olujnim nitima. Lelujala je pod udarima vetra i poigravala u ritmu molitve u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Olovno nebo se prosulo i ugasilo sveće. U tami, zaplakalo je sa nama.

U tom istom času, kao predskazanje, negde u daljni začula se pesma anđela. Tiho, a onda sve glasnije milovala nas je svojim krilima. Prosula nam se po mokrim glavama kao dodolska kiša i sabrala kao uteha u našim dušama. Anđeo je pevao: “Кud god da krenem, Tebi se vraćam ponovo…” Bilo joj je osam godina. Zvala se Кristina. Hrabro je stala na binu i učinila ono što je jedino mogla. Zapevala. Кroz njen zvonki glas strujali su vekovi, u našim nedrima duh srpskog naroda i vremena.

Izvor: Gordana Petković Laković (2017): Zašto smo otišli, Beograd, ultimatum.rs

 

 

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Srpski poslovni Almanah - Veliki