“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Lemon Berry Studio
Miroslav Radić
SUDBINA HEROJA

Poražen u Srbiji, pobedio u Hagu

PORAŽEN U SRBIJI, POBEDIO U HAGU: Miroslav Radić, vojnik u duši

Kapetan Miroslav Radić, prvi Srbin koji je oslobođen u Tribunalu, u očekivanju odluke Ustavnog suda Srbije: “Pravda je na mojoj strani, jer niko ne može da mi ospori da sam četiri i po godine bio nevin u Haškom zatvoru, i da, ako nije kriv Haški tribunal i nije kriva Srbija, nisam kriv ni ja, iako to osim mene i moje dece i porodice nikoga više ne zanima”

Otadžbina Srbija još jednom je izneverila. Navršilo se tačno deset godina kako je srpski heroj, kapetan Miroslav Radić, poznatiji u javnosti kao jedan iz “vukovarske trojke”, pušten na slobodu iz Haga kuda ga je otpremila i poslala njegova otadžbina. Oslobođen je po svih osam tačaka optužnice posle četiri i po godine boravka u tamnici kao nevin. Tako je Radić upisao svoju drugu pobedu. Onoj u ratu, zbog koje je darivan i Ordenom za hrabrost, priključio je i ovu u Tribunalu za bivšu SFRJ.

Tačno toliko dugo, celu deceniju, traje i Radićeva bitka da mu oni koji su ga poslali u Hag makar delimično nadoknade sve ono što je izgubio kao nevin srpski oficir koga su provlačili kroz blato haškog postupka, ali bez nagoveštaja da će ikada dobiti makar neku vrstu satisfakcije za ono što je preživeo. A to nije malo i nije samo reč o četiri i po godine zatočeništva u Ševeningenu.


Kako sam penzionisan

“Penzionisan sam u roku od jednog dana. Pokojni general Mrkšić je to prihvatio u roku od 15 sekundi. Nekoga ko je upravo dao sve za operaciju u kojoj je on postao general i okitio se ordenjem, činovima… Ne samo on, a ja bih voleo da se neko pojavi da kaže da ja nisam tome mnogo doprineo. Nadležni načelnik je u to vreme bio pukovnik Šljivančanin, pozvao me u svoju kancelariju i rekao: “Super, to je dobro, dobio si penziju, imaće porodica od čega da živi!” S obzirom da se znalo da nam Hag ne gine. To je trebalo meni da bude usluga”.

Mrkšić, Šljivančanin i Radić su poznatiji u javnosti kao “vukovarska trojka”, od kojih je samo Radić proglašen nevinim.


Za tamnovanje, upropašćen život, odvajanje od porodice i bolesti koje je u međuvremenu zaradio, prekoredno penzionisani kapetan Miroslav Radić, komandir pešadijske čete Prvog bataljona Prve gardijske motorizovane brigade JNA, zahteva nadoknadu od 50 miliona dinara, koju Srbija odbija da mu isplati. Doživeo je poraz tamo gde se najmanje nadao:

“REHABILITACIJA, BOŽE SAČUVAJ!”

Šljivančanin-Radić
HAG JE ZNAO DA JE NEVIN: Šljivančanin i Radić pred sudskim većem

“Pravo i pravda su dve stvari. Pravda je na mojoj strani jer niko ne može da mi ospori da sam bio nevin četiri i po godine u Haškom zatvoru, i niko ne može da ospori sledeće: ako nije kriv Haški tribunal i nije kriva Srbija ko je kriv, jesam li ja kriv. Kome je to važno osim meni, mojoj deci i porodici”, pita se više za sebe.

Haški optuženici izgleda da u Srbiji nisu dobrodošli, posebno oni nevini. Jer, uprkos sudskom epilogu u Hagu, Srbija ne samo da odbija da isplati nadoknadu, već nema ni pomisli da takve ljude, kakav je kapetan Radić – rehabilituje, vojnički i moralno.

“Nakon završetka borbenih dejstava na prostoru bivše SFRJ bio je opšti trend da svi oficiri i podoficiri koji su učestvovali u borbenim dejstvima budu u najskorije vreme penzionisani. Na prste jedne ruke mogao bih da izbrojim ako postoji još neko aktivan u Vojsci Srbije koji je učestvovao u tim borbenim dejstvima. Odmah posle rata vrlo brzo su usledila penzionisanja, vršeni su pritisci da ljudi napuste aktivnu profesionalnu službu. Tvrdim i da su na mene vršili pritisak, nisam se često o tome izjašnjavao, ali u trenutku kada sam podneo zahtev za razrešenje, penzionisan sam u roku od jednog dana. Po povratku iz Haga zatražio sam da me rehabilituju, oni su rekli: ‘Bože, sačuvaj!’ I tu rehabilitaciju do danas nisam dobio i ne verujem da ću je ikada dobiti. Oni znaju zašto. Teško je reći oficiru koji je dao sve za vojsku tako nešto…”, sa primetnom setom i knedlom u grlu govori Radić.

Skandal u slučaju kapetana Radića utoliko je veći kada se zna da je on prvi Srbin i prvi aktivni oficir i najmlađi starešina tadašnje JNA koji je izašao na slobodu. U širem kontekstu njegovo oslobađanje je bacilo i drugačije svetlo na “domovinski rat” – nije bilo udruženog zločinačkog poduhvata, ni progona, a vojne akcije nisu bile uperene protiv civila već paravojnih formacija. Jedina prvostepena presuda na koju se Tužilaštvo nije žalilo bila je oslobađajuća presuda za Miroslava Radića. Formalno, tužioci se žale na sve presude, jedino ne na doživotnu robiju, bez obzira da li su oslobađajuće ili ne. U slučaju Radića, prihvatili su činjenicu da je nevin došao u Hag i apsolutno nemaju ni jedan argumenat na osnovu koga bi mogli ponovo da ga prozivaju i maltretiraju.


Ljajić isporučio, ali nije isplatio

Vlada Srbije je, navodno, donela odluku posle izlaska Radića iz Ševeningena i povratka u Beograd, da se nevino tamnovanom kapetanu isplati jednokratna novčana suma od 10 miliona dinara, kako mu je u direktnom susretu obrazložio tadašnji ministar Mlađan Dinkić, kao neka vrsta moralne satisfakcije posle svega što je preživeo. Radić je u više navrata zvao ljude u Vladi, nekoliko puta samog ministra Ljajića, nadležnog tada za njegov slučaj, ali nikada nije dobio ni pisanu odluku, a ni novac, pa i tim povodom može da obeleži desetogodišnjicu, podsećajući na ulogu ministra Ljajića u njegovom slučaju:

“Nacionalnu saglasnost za moje izručenje Haškom tribunalu je potpisao ministar Ljajić. On je tada bio glavni za saradnju sa Hagom i on je u ime Vlade Srbije potpisao saglasnost. Naša država kaže da mene Srbija nije optužila i da ne snosi nikakvu odgovornost. A šta je sa Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom? Mi smo njime deo svoje jurisdikcije preneli na Haški tribunal i ako prenosimo to onda priznajemo i posledice presude; nažalost ovde priznajemo samo osuđujućih, a ne i posledice oslobađajućih presuda”, kaže Radić.


“Oni su od prvog trenutka znali da ja nisam kriv, ali njihov posao je bio da me gone, pa ako me osude u redu, pa je traženo čak dve doživotne robije da mi sud izrekne kaznu, ali sud je cenio dokaze i oslobodio me po svim tačkama optužnice. Kad je reč o Srbiji, budući da niko ne priznaje svoju odgovornost za moj slučaj, ispalo je da sam vodio svoj privatni rat – ne priznaje država, ne priznaje Hag, znači vodio sam privatni rat. U Vukovar nisam krenuo turistički, nego po naređenju svoje komande sa svojom jedinicom, taj sam zadatak u potpunosti izvršio, zato sam unapređen u viši čin, dobio sam u tom trenutku najviši orden koji se dodeljivao vojnicima, ali sve je to brzo palo u zaborav”, razložno nabraja argumente u svom slučaju naš sagovornik.

Prema Statutu Haškog tribunala, svi koji su na bilo koji način oštećeni u pravnom postupku pred ovim sudom obeštećenje traže od svojih nacionalnih pravosudnih institucija. Radić je, imajući to u vidu, krenuo u borbu za obeštećenje odmah po izlasku 2007. godine, prošao je sve moguće pravosudne instance u Srbiji nekoliko puta da bi ga na kraju zvanična pravosudna Srbija odbila sa obrazloženjem da Statut Haga važi samo za one koji – nisu oslobođeni krivice i odgovornosti, a navodno mu nije ni sudila, niti ima za ovakve slučajeve pravno rešenje. Da nije tragično, bilo bi smešno: zbog toga što navodno Srbija i ne očekuje da nekog našeg oslobode, ovo je zvanično tumačenje, pa je Radiću ostalo da još sačeka mišljenje Ustavnog suda Srbije kao poslednje sudske instance koja bi mogla da mu vrati veru u Srbiju.


Rane koje nikad ne zacele

“U vreme kada sam otišao u Hag, nakon deset dana preminuo mi je otac, nisu mi dopustili da odem na sahranu, jer sam tada bio težak zločinac, drugi su išli, ja nisam mogao. Ne mogu da se pomirim sa tom činjenicom i da su moja deca morala da odrastaju bez roditeljske pomoći u vreme kada sam im bio najpotrebniji. Supruga nije istrpela sve te pritiske, naravno, tako da se i porodica raspala. Makar da se posle svega toga neko izvinio. Ako ne mogu da me obeštete u materijalnom, makar da se vidi šta mogu da urade u moralnom pogledu”, glasno razmišlja naš sagovornik.


DECENIJA BITKE ZA PRAVDU

Vukovar
SLIKE RATA: Zašto se Srbija odiče svojih oficira?

“Meni je Haški tribunal oteo – nisam ja nikome ništa poklonio, kako se često kaže i piše – 12 godina života, bez ikakvog razloga: od 1992.  kad počinje moja golgota u februaru kada su izašli napisi poptuno lažni i neprovereni da sam učestvovao u ratnom zločinu na Ovčari, čak i da sam ga lično izvodio. Podatke je dao jedan od naših novinara koji više nije živ, a bio je zaštićeni svedok pred Haškim tribunalom… Takvi lažni i neprovereni podaci došli su do Helsinki voča, Helsinki voč ih je predao Haškom tribunalu i ja sam dospeo na optužnicu. Onda sledi višegodišnje proganjanje, psihičko maltretiranje mene i moje porodice i prijatelja, jer znam da nisam počinio niti učestvovao u činjenju bilo kakvog zločina. Ne sporim da se zločin desio, ali nisam učestvovao u njemu. Niti sam ja u tom momentu bio pozvan da kažem ko je učestvovao, na kraju krajeva to i ne znam, jer nikad nisam bio na toj Ovčari”, veli Radić, dok prebira po sećanjima i mereći svaku reč potvrđuje da ga vojnička diciplina i oprez nisu napustili ni posle toliko vremena.

Razgovor o ovom slučaju neizbežno vodi u priču o porukama koje se njime šalju mladim vojnim starešinama i budućim braniocima otadžbine, kao i o njegovimn ličnim osećanjima vezanim za vojsku kojoj je posvetio svoju mladost, život…

“Nisam išao da ratujem zbog nečijih ubeđenja, smatrao sam da je moja vojnička, profesionalna i otadžbinska dužnost da idem da branim nejake ljude od nekih usijanih glava. Poručio bih mladim oficirima da se rukovode svojim patriotiskim ubeđenjem, njihova vojnička dužnost je da se bore za ovaj narod, a ako je potrebno i da svoj život daju, kako kaže zakletva. Ostao sam i danas vojnik u duši i kada bi me neko ponovo angažovao da se borim za svoj narod ja bih se, i posle svega što sam doživeo – odazvao. To što neko to ne ceni i krivo tumači mene ne zanima, ali moja ubeđenja ne može ništa da poljulja. Znam da momci koji su sada na vojnim školama nisu tamo radi pukog preživljavanja, već iz ljubavi prema svom poslu, otadžbini i narodu. Uprkos svemu, treba se voditi višim ciljevima i idealima”, naglašava naš sagovornik.

Podvući crtu posle svega što mu se dešavalo nije lako. Kapetan Miroslav Radić živi novi život, suočava se sa svim teškoćama svakodnevice kao i svaki drugi prosečan građanin, ali ga čini se najviše boli što ga je izdala njegova otadžbina.

“Ne dozvoljavam da budem poražen. Godine u pritvoru su bile izazovne za mene, mnogi psihički pokleknu zbog razih pritisaka koji se rade vrlo prefinjeno. Noćima nisam spavao razmišljajući na koji način nevin čovek sebe može da spasi. Sve ono što sam tamo uradio sa svojim advokatom je plod dugoročnih razmišljanja, verovanja i nadanja. Nisam dozvolio da budem poražen, navijao sam za sebe, uspeo sam da sačuvam zdrav razum i ne dam ga nikome ni danas, uprkos teškoćama sa kojima se borim kao i nekada. Da li će doći mojih pet minuta videćemo”, zaključuje na kraju.


Zašto je vojska pala tako nisko?

“U Vojsci se pojavljuju ljudi koji malo znaju o njoj, a koji su u poziciju da bitno odlučuju i određuju budućnost vojske i vojnika. Gledano mojim i očima mojih kolega, jedinstveni su u mišljenjima da je vojska pala na najniže grane od 70-80 godina kada je pamtimo kao izuzetno stabilnu formaciju, jak sistem i vrednu instituciju koja je vodila računa o svemu što je bilo kvalitetno, osuđivala nepravdu, nerad, nedisciplinu. Imamo danas vrlo malo aktivnih vojnika za koje najčešće nema para, najjajči su opstali i bore se za svoje ideale, a meni je to bilo uskraćeno. Odredili su da mi je penzija od 40-tak hiljada dovoljna satisfakcija za sve”, osvrće se na svoju i sudbinu vojske naš sagovornik.


 

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Fenix - Veliki