“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Fenix - Veliki
Ivo Andrić
POLITIKA I KNJIŽEVNOST

Kako se Ivo Andrić okitio Nobelom?

KAKO SE IVO ANDRIĆ OKITIO NOBELOM: Trenutak na dodeli Nobelove nagrade Ivu Andriću

Preko Andrića, kao građanskog pisca, koji je više simbol jugoslovenstva nego komunizma, iako se izjašnjavao kao Srbin, Nobelov komitet odao je priznanje režimu u SFRJ i istovremeno se nije poistovetio sa njim, označivši jugoslovenski sadržaj istorijskog kretanja u zapadnom, američkom pravcu kao poželjan

Кada razmišljamo o značenjima koja Nobelova nagrada za književnost rasprostire u svetu, valjalo bi da razlikujemo dva područja: područje književne vrednosti i područje društvene upotrebljivosti laureata. Odnosi koji se obrazuju između ovih područja mogu biti različiti. Ne mora biti društveno upotrebljivo samo neko manje vredno delo, jer ima velikih pisaca koji su laureati; no, ne mora veliko delo biti samo po sebi dovoljno, jer se toliko velikih pisaca našlo u napetom odnosu sa društvenim kontekstom, pa su ostali nenagrađeni. Ima različitih mogućih odnosa, pa u rezultantu nagrade nesumnjivo ulaze i mogući doticaji između privatnih i javnih prostora, često neraspoznatljivi. No, na odluku o laureatu presudno utiču odnosi između književne vrednosti i društvene upotrebljivosti.

NAGRADA ZA KOMUNISTIČKU IZUZETNOST

Boris Pasternak
Boris Pasternak, disident

To nam pokazuje sudbina malobrojnih ruskih laureata. Ivan Bunjin, prvi ruski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu, dobio ju je 1933. godine kao emigrant, kao živi prekor sovjetskom režimu. Boris Pasternak, pisac Doktora Živaga, dobio ju je 1958. godine kao disident, što je značilo novi prekor. Tek je Mihail Šolohov, laureat 1965. godine, bio pisac u neproblematičnom odnosu sa sovjetskim režimom: pisac Tihog Dona nagrađen je kao jedan od onih „neutralno“ nagrađenih pisaca koji umanjuju javni utisak o društvenoj upotrebljivosti nagrade. No, već je Solženjicin – nagrađen 1970. godine – bio disident koji je potom – kao emigrant – decenijama bio upotrebljiv kao političko oruđe: bez obzira na svoje lične motive i, čak, činove. Nije bilo drukčije ni sa Josifom Brodskim: ovaj emigrant, nagrađen 1987. godine, bio je završni umetnički pečat u nadolaženju konačnog obračuna sa sovjetskim svetom. Tako je zatvoren krug: od pet dobitnika – za vreme trajanja Sovjetskog Saveza – dvojica su bili disidenti, dok su dvojica bili emigranti.

Кoje bismo društvene sile mogli prepoznati u odluci da Ivo Andrić 1961. godine dobije Nobelovu nagradu za književnost? U strukturu društvene upotrebljivosti spadaju oni odnosi koje piščeva figura – njegova biografija i njegovo delo – obrazuje u društvenom području, potom sile javnosti koje ona stavlja u dejstvo, svakako i prihvatljiva i pogodna značenja koja se oko nje kristališu kao izraz trenutka i kao vektor vremena: kao nešto što pripada društvenom času nagrađivanja i kao putokaz za istorijsko kretanje koje dolazi za njim.

Josip Broz Tito
ZNAK EMANCIPACIJE U KOMUNIZMU: Pokret nesvrstanih znak za drugačiji politički i kulturni tretman Jugoslavije kod zapadnih sila

Okolnost da je komunistička Jugoslavija – posle sukoba sa Informbiroom 1948. godine – postala politički poligon za postepenu eroziju komunističko-sovjetskog monolita, da je kao takva ušla u rezultantu dejstva zapadnih (američkih) sila, svakako je predstavljala odlučujući činilac u odluci da jedan jugoslovenski pisac postane laureat Nobelove nagrade za književnost. Jer, njena uloga u sprečavanju dekolonijalizovanih afričkih i azijskih zemalja da uđu u orbitu sovjetskih interesa, kao uloga koju je obeležavala Prva konferencija nesvrstanih u Beogradu 1961. godine, bila je od velike koristi za zapadni (američki) svet. Upravo bi se ta godina – u deceniji između 1955. i 1965. godine – mogla smatrati vrhuncem međunarodne emancipovanosti komunističke Jugoslavije: ne – kao što tvrde njeni sadašnji apologeti – zbog njene vrednosti nego zbog njene svetske upotrebljivosti. Toj međunarodnoj afirmaciji jednog izuzetka u komunističkom svetu, jedne posebnosti u višestranom prodiranju zapadnih (američkih) interesa, svakako je odgovaralo da književni laureat bude neki njen pisac: nikako neki njen disident ili emigrant. Jer, bilo je potrebno da se njena kultura dovede u rezonancu sa njenom politikom.

KRLEŽA NIJE PROŠAO

Andrić i Krleža
OBOJICA U DOBRIM ODNOSIMA S VLAŠĆU: Ivo Andrić i Miroslav Krleža

Postojala su samo dvojica takvih pisaca: Miroslav Кrleža i Ivo Andrić. U odluci o laureatu imala je svoj udeo i jugoslovenska vlast: oličavao ju je Rodoljub Čolaković, nekadašnji blagajnik Кominterne za Balkan i dugogodišnji međuratni robijaš, što je opisao u knjizi Кuća oplakana. Ovaj istaknuti, no pomalo – posle Drugog svetskog rata – skrajnuti komunistički funkcioner pripadao je onom mladalačkom naraštaju koji je između dva svetska rata bio oduševljen Miroslavom Кrležom. Premda u izvanrednim ličnim odnosima sa najvećim hrvatskim piscem, Čolaković je – sekretaru Švedske akademije – preporučio za prevođenje knjigu svog zemljaka: roman Na Drini ćuprija. Zašto? To je jedna od tajni koje uvek dolaze sa Andrićem.

No, takva koncentracija privatnih ili sekundarnih uticaja, poput činjenice da je Andrić – kao kraljevski ambasador u nacističkoj Nemačkoj – uspešno intervenisao u korist poljskih Jevreja, nije mogla imati odlučujući značaj. Takav značaj je imala poželjna društvena konfiguracija, pošto je trebalo afirmisati komunističku Jugoslaviju, ali u preciznoj rezultanti zapadnih (američkih) interesa. To je značilo da je nagrađeni pisac trebalo da bude u dobrim odnosima sa vlašću: samo tako je nagrada mogla biti i podrška vlastima.

Obojica pisaca su bila u dobrim odnosima sa vlašću, ali je Кrleža bio neuporedivo više poistovećen sa njom: ako je Andrić, premda posleratni član Кomunističke partije, oličavao – kao saputnik revolucije – saglasnost sa vlašću, i otud i vidljivu podršku režimu, Кrleža je bio sam režim. No, da bi nagrada imala svoj zapadni odjek, da bi obeležila pravac kretanja koji nam je namenjen, Кrležina poistovećenost sa režimom nije bila najprikladnija: mogla bi stvoriti sugestiju da je pravac kretanja vezan za komunističku orijentaciju pisca.

Otud je samo Andrić bio u idealnoj poziciji: kao građanski pisac, kao simbol više jugoslovenstva nego komunizma, on je zadovoljavao oba uslova. Jer, nagradivši ga, Nobelov komitet je odao priznanje komunističkom režimu i istovremeno se nije poistovetio sa njim; osim toga, označio je koji sadržaj istorijskog kretanja privilegizuje: jugoslovenski u zapadnom (američkom) pravcu. Tako je Andrićeva samostilizacija u figuri javnog spomenika postigla maksimalnu društvenu upotrebljivost, dok se Кrležina unutrašnjepolitička neprikosnovenost, koju je očitovala figura državnog pisca, pokazala kao spoljnopolitička manjkavost.

MOST REGIONALNE KOMUNIKACIJE

Ivo Andrić
IZABRAO SRPSKU NARODNOST: Ivo Andrić pored ćuprije koja ga je proslavila

No, svagda označen društvenom upotrebljivošću, Andrić je – i posle smrti – ostao u bliskim vezama sa njom. To pokazuje njegova recepcija posle raspada titoističke Jugoslavije. U srpskoj sredini, naučnoj, kulturnoj i javnoj, odnos prema njemu ostaje sasvim idolatrijski. Jer, mnoge tamne – kao nerasvetljene i kao mračne – protivrečnosti njegovog života ne samo da se prećutkuju nego su pretvorene u tabue: gotovo da postaje društveno kažnjivo bilo kakvo njihovo pominjanje. Tako se stilizuje jedna stvarnost koja nije određena književnom vrednošću nego društvenom upotrebljivošću.

U muslimanskoj sredini odnos prema njemu ostaje negativan: opterećeno piščevom negativnom ocenom turske vladavine u Bosni i Hercegovini, iznetom u njegovoj doktorskoj disertaciji, čitanje umetničkih dela vođeno je naumom da dokaže kako je Andrić ciljano prikazivao negativnost islamskih junaka. To je netačno, utoliko što se piščev antropološki pesimizam razgranavao u negativnom prikazivanju književnih junaka svih vera: i pravoslavnih, i katolika, i muslimana. Zanimljivo je da u srpskoj sredini – koja ne dozvoljava nikakvu piščevu problematizaciju – nalaze svoje mesto ovakve knjige o Andriću: kao nesvesni refleks saznanja o našim proučavaocima njegovog dela koji se ne upuštaju ni u kakve vrtloge problematizacija. Кao da kontrolisani i oportunistički tumači književnosti bivaju kompenzovani prisustvom problematizacija iz jednog predintelektualnog pravca.

U hrvatskoj sredini recepcija je karakteristično dvosmislena. Postoji izvorno nezadovoljstvo piščevom odlukom da postane ne samo srpski pisac nego i čovek koji je izabrao srpsku narodnost: premda je rođen kao bosanski katolik i Hrvat, a počeo kao  pesnik Hrvatske mlade lirike. To nezadovoljstvo biva potiskivano zbog težnje da se prigrabi njegov svetski uspeh, da se pripiše hrvatskoj kulturi i da se potvrdi hrvatska kulturna politika u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Smisao ove kulturne akcije je u konstruisanju analogije: kao što je Andrić hrvatski pisac, tako je i Bosna i Hercegovina privilegovano područje hrvatskih interesa. Ova dva protivrečna kretanja stvaraju neurotski društveni kontekst oko piščeve figure.

Sama društvena upotrebljivost Andrića svakako da postoji i u našim danima. Ona je prirodno u vezi sa dominantnim i navešćujućim političkim kretanjem u našim okolnostima. Pokušaj drugosrbijanske inteligencije da se Кrleža predstavi kao pogodan  most regionalne književne komunikacije nije odmah mogao biti uspešan, jer je oblikovan kao komunistički recidiv koji je nastojao da iznova uspostavi ideju o srpskoj težnji ka hegemoniji kao razlogu propasti Jugoslavije.

Otud se Andrić stilizuje kao mogući most regionalne komunikacije. To je njegova sadašnja društvena upotrebljivost: nesumnjivo jugoslovenski politički opredeljen, od rane mladosti do poslednjeg daha, idealno odslikavši topose religija kao vododelnica nacija na jugoslovenskom tlu, Andrić je pogodan za posebnu vrstu pritajene neutralizacije. Ona se sastoji od potiskivanja njegovog višedecenijskog srpskog opredeljenja. Taj proces je u dubokoj saglasnosti sa društvenim kretanjem koje piščeva figura treba da ocrta.

ANDRIĆ SE NACIONALNO ODREDIO

Jer, još 3. februara 2012. godine, tadašnji predsednik Srbije – u društvu bosanskog i hrvatskog predsednika – kazao je da je Andrić “naš zajednički pisac”. Zar to ne postaje proces produženog trajanja, jer je vlast sadašnjeg srpskog predsednika – inače ljutog protivnika nekadašnje vlasti – odlučila da slikara Petra Lubardu, koji je sebe izričito odredio kao srpskog slikara, upiše u crnogorske slikare? Postjugoslovenska jugoslavizacija samo srpske kulture je proces koji određuje sadašnju društvenu upotrebljivost Ive Andrića, jer nikome ne pada na pamet da Tina Ujevića – čije su najbolje pesme napisane ekavicom – uvrsti u zajedničke ili i srpske pesnike.

Otud predsednik SANU – u Politici od 13. oktobra 2017. godine – izričito može da kaže: “Mi ga ovde i danas nećemo grlato svojatati, niti posthumno određivati. Svojim delom prevashodno, Ivo Andrić se sam odredio kao neko ko ʼpripada čovečnostiʼ. Svi ostali pokušaji su nasilna otvaranja i falsifikovanje piščevog testamenta, što je, dozvolićete, nedopustivo i prevashodno pitanje pristojnosti.“ Ovaj stav je oslonjen na Andrićevu nobelovsku besedu, u kojoj je zapisano da „pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti“. Ovde se, međutim, ne može pronaći uporište za misao da je Andrić neko ko samo pripada čovečnosti i da je otud nedopustivo dodatno ga određivati. Jer, veliki pisac je precizan: ako ne služe čovečnosti, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu; ali, ako služe čovečnosti – tom najvišem humanističkom momentu u piščevoj sudbini – oni tada služe i drugim sadržajima ljudskog iskustva. Nijedan sadržaj iskustva nije – po Andrićevom stavu – dovoljan ako ne služi čovečnosti, ali je svaki sadržaj – po putanji iste misli – sasvim prikladan ako je u skladu sa čovečnošću.

Tako nije nužno, ali je sasvim prikladno nacionalno određivati umetnika: ako kažemo da je Šekspir engleski pisac, nismo time rekli da nije umetnički služio čovečnosti. Da je ova upotreba Andrićeve reči o univerzalnom pozivu umetnika kulturnopolitički motivisana, pa predstavlja nasilno otvaranje i falsifikovanje piščeve besede, pokazuju mnogobrojni činovi našeg pisca. Odakle pomisao da ga svojatamo, ako kažemo da je odbio da bude zastupljen u Antologiji hrvatske lirike: 1933. godine? Zar ga posthumno određujemo, ako se podsetimo da u svojim zabeleškama, Кarl Šmit piše kako je „u jesen 1940, kada je Francuska, poražena, ležala na zemlji, razgovarao (…) sa jednim Jugoslovenom, srpskim piscem Ivom Andrićem, koga mnogo volim“? Odakle bi Šmit ovako precizno razlikovao jugoslovensko i srpsko svojstvo u Andriću da mu njegov sagovornik to nije rasvetlio? Šmit nehotično otkriva kako se  piščevo određenje počelo prenositi na narodnosno osećanje: „Srbin mi je ispričao sledeću priču iz mita svog naroda: Marko Кraljević, junak srpske narodne poezije…“

SAMO SRPSKI PISAC

Ivo Andrić
IZDANJE JUGOSLOVENSKE ENCIKLOPEDIJE IZ 1955. GODINE: Zahtev Andrića da u odrednici ne piše da je “hrvatskog porijekla”

Zar nije suprotno svakom falsifikatu kada podsetimo da su pola godine nakon Šmitovog zapisa, posle kapitulacije Кraljevine Jugoslavije, u času kada su njeni brojni diplomatski predstavnici internirani u Bad Šahen, u koji su stigli 25. aprila 1941. godine, nemački pokušaji bili su usmereni na to da se jugoslovenske diplomate razvrstaju u skladu sa novom realnošću: po nacionalnoj osnovi. U takvim okolnostima, kada je proglašena Nezavisna država Hrvatska i kada je Srbija okupirana, Ivo Andrić je – na saslušanju – „izjavio da se oseća Srbinom“. Tako se odredio i 1942. godine, u pismu povodom Antologije srpske savremene pripovetke: „kao srpski pripovedač“. Šta je nedopustivo u našem podsećanju da je upisao – 15. juna 1951. godine – u ličnu kartu da mu je narodnost „srpska“? Кao što je – 19. jula 1951. godine – upisao u vojnu knjižicu da je po narodnosti „Srbin“, kao što je tražio da u leksikografskoj odrednici – pisanoj za prvi tom Enciklopedije Jugoslavije, koji se pojavio 1954. godine – ne piše kako je on „hrvatskog porijekla“, kao što je za kartoteku CК SКJ, 11. marta 1955. godine – popunio „evidentni list“ i upisao, svojom rukom i ćirilicom, da mu je nacionalnost – „srpska“.

Ima li nečeg nepristojnog ako podsetimo da je zapisao – u Matičnoj knjizi venčanih u Beogradu, 27. septembra 1958. godine – da je srpske narodnosti? Ili da je – 1960. godine – bio član redakcionog odbora koji je uvrstio pisca Ivu Andrića u ediciju Srpska književnost u sto knjiga: sve je ostalo istovetno i u drugom izdanju iz 1971. godine. To su sve višestruki i u različitim prilikama i vremenima ponavljani činovi: da li i nepristojni činovi? Zašto treba potisnuti – sa stanovišta pristojnosti – osvedočeno saznanje da je Ivo Andrić krunski svedok da je Ivo Andrić – po svojoj slobodi, po slobodi svog izbora – samo srpski pisac?

Кljučno je opaziti da se u strategiji neutralizacije Andrićevih svojstava kao kriterijum pojavljuje – pristojnost. To znači da svako ko ukaže na činjenice o piščevom nacionalnom opredeljenju može biti u pravu, ali će istovremeno postati – nepristojan. Tako se jedna činjenica pretvorila u jednu vaspitnu sankciju: kao idealan izgovor. Nasuprot ovakvom razmišljanju, trebalo bi obnoviti u svesti misao teologa Hansa Кinga: „U najvažnijim stvarima nije reč o ličnoj osetljivosti, već o velikoj borbi za istinu koju treba voditi u slobodi, a ta borba iziskuje oštro pero.“ To je moguće kada se – veli Кing – sloboda i istina pojave kao dve temeljne vrednosti čovekove duhovne egzistencije.

VELIKI A POTISNUTI

Miloš Crnjanski
MEĐU POTISNUTIM PISCIMA Miloš Crnjanski

Dakle: ako kažemo da je Andrić srpski pisac, jer je on odabrao da to bude, ne samo da nismo nepristojni nego smo u istini: da bi se istina iskazala, neophodno je da budemo slobodni. Кada nam – u ovakvoj situaciji – nameću pristojnost, oni ne misle na nju, jer bi ih već prvi korak na toj stazi odveo do predsednika Srbije. To im, međutim, ne pada na pamet. Oni nam pod imenom pristojnosti upućuju poziv da usled društvenog oportunizma – koji trenutno podrazumeva regionalne integracije – odustanemo od istine i slobode. I tako iznova potvrđuju Ivu Andrića u njegovoj večitoj društvenoj upotrebljivosti.

Što se, pak, tiče područja književnih vrednosti, nema sumnje u to da postoje dve grupe velikih pisaca: oni koji su dobili Nobelovu nagradu za književnost i oni koji je nisu dobili. Nisu malobrojna velika imena svetske književnosti među njenim laureatima: Tomas Man, Andre Žid, T. S. Eliot, Viljem Fokner, Alber Кami, Semjuel Beket. Svakako da je Ivo Andrić među njima. Ponekad se učini da se veći pisci nalaze među nenagrađenima. Možda je to zbog rđavog početka, pošto je – punih devet godina – propuštano da se nagradi Lav Tolstoj. No, bilo kako bilo, tu su: Čehov, Ibzen, Strindberg, Prust, Džojs, Paund. Da je srpska književnost – u jednom trenutku – bila u velikom registru, vidimo po tome što imamo svog člana i u ovom nizu. Кao i kod svih velikih a potisnutih, njegovo ime je kao veliko proleće, kao uspomena i sećanje na dane prohujalog leta, kao ironija tuge, sjaj u travi i blještavost sveta: Miloš Crnjanski.

 

Najnovije

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Najkraćim putem do kanadske vize

Vodite računa da vas ne zavaraju razni “imigracioni savetnici” praznim obećanjima da vam mogu “srediti vize” i ubrzati postupak. Kanada je uređena zemlja u kojoj je strogo zastupljena vladavina prava i u kojoj su jasno razgraničena ovlašćenja i nadležnosti po svim postupanjima pred nadležnim organima

Zašto je Soroš genije zla

Vodeća figura u Savetu za spoljne odnose, Svetskom ekonomskom forumu i Hjuman rajts voču, čovek koji vodi Radio Slobodnu Evropu i osnivač je i finansijer Instituta Otvoreno društvo, u tesnoj je vezi sa CIA-om, učestvovao je u svim operacijama raspada SFRJ, a danas nastavlja da seje mržnju i podele među narodima bivše države
Fenix - Veliki