“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Fenix - Veliki
Patrijarh Pavle
DUHOVNI OTAC SRBA

Svevremena reč Patrijarha Pavla

SVEVREMENA REČ: Patrijarh Pavle

Uzdali smo se u njegove molitve, njegova reč bila je pouzdani duhovni orijentir i izraz istinskih narodnih težnji, znali smo da ćemo biti predstavljeni kako treba, jer, on je, zaista, bio naša živa ikona pred svetom. A reč njegova, ovde, nesumnjivo, ostala je da nas rukovodi.

Bog je oduvek, kako svedoči Sveto pismo, slao ljude koji će narod da poduče, upozore i duhovno ojačaju. Jedan od takvih, poslatih, nesumnjivo, bio je patrijarh Pavle.

Velika blagodat Božja je da smo bili savremenici jednog takvog čoveka, kakav je bio patrijarh Pavle. Patrijarh Pavle ne samo da je bio naš savremenik po telu, nego je on to i ostao, po delu svome. Biće on savremenik i onima koji će posle nas doći.

A zašto je patrijarh Pavle i danas, kad već bezmalo osam godina telom nije među nama, naš savremenik i zašto će biti savremenik i onih koji će posle nas doći? Zato što je njegova reč svevremena! A ona je svevremena jer je zasnovana na večnim istinama i na neprolaznim vrednostima. To je reč koja važi u svim vremenima, na svim meridijanima i u svim prilikama.

Njegova reč je naslonjena na Božju reč, na reč iz Jevanđelja. Da živi po Jevanđenju on je uzeo kao svoje opredeljenje. Zato će na ustoličenju za patrijarha reći: „Mi nemamo nikakav svoj program patrijarške delatnosti. Naš program jeste Jevanđelje Hristovo, Blaga Vest o Bogu među nama i Carstvu Božjem u nama – ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo.“

Tako kako je govorio, tako je i radio i živeo.

Slušajući njegovu reč, ugledajući se na njegovo delo i posmatrajući njegov život – spoznavale su se večne jevanđeljske istine. Zato se za njega govorilo da je – hodajuće Jevanđelje. I tu je ta blagodat Božja nama data, da za duhovnog oca, učitelja i savremenika imamo jednog takvog čoveka, od koga se mnogo šta moglo naučiti i koji je svima nama služio. Časnim životom i predanom službom patrijarh Pavle sebe je tako izgradio da je postao uzor svima koji to žele.

BIO JE JEDAN OD NAS

Jovan Janjić
AUTENTIČNO SVEDOČENJE: Jovan Janjić, novinar i najbolji poznavalac lika i dela blaženopočivšeg patrijarha

Sam životni put patrijarha Pavla je jedna poučna priča. Iz nje se uči kako se kroz život valja boriti, savladavati teškoće i prepreke koje se pojavljuju na tom putu, kako se duhovno uzrasta. Na konkretnom primeru vidimo kako se jedan slabašni dečak iz skromne seoske kuće, koji sa tri godine ostaje siroče, bori kroz život i uzrasta do toga da postane jedan od najvećih ljudi svoga vremena.

A ono što je posebno bitno – on taj svoj životni put nije vodio negde mimo ovog sveta, nije se sklanjao negde u osamu, da bi se tako podvižavao. Ne. On je ovaj svet prihvatao ovakvim kakav jeste, ali je činio onoliko koliko je to bilo u njegovoj moći, i druge pozivao da učine onoliko koliko do njih stoji, da bi ovaj svet bio bolji. On se smireno nosio sa svim teškoćama ovoga sveta. Iako te teškoće, pogotovo u njegovom slučaju, nikada nisu bile male.

Nastojao je da se ni po čemu ne izdvaja od drugih. Bio je samo jedan od nas. Ono po čemu je, ipak, nastojao da se izdvaja, bilo je služenje, trudio se da svima služi. Bogu, a onda i svim ljudima. Tako je shvatao svoju dužnost. Upućivao je smirenim rečima: što imaš veći čin, imaš veću obavezu služenja.

Pošto je reč patrijarha Pavla naslonjena na Božju reč, na reč iz Jevanđelja, iz nje se uči sve što je potrebno u životu.

On u vidu ima sve ljude, ali se obraća svakom čoveku posebno. Za njega je čovek „kruna Božanskog stvaranja“, i to tako što je svako od nas „jedinstvena, neponovljiva ličnost“, unikat.

Patrijarh Pavle upućuje svakog da spozna smisao i cilj svog života, da bi shvatio šta je njegova dužnost i onda se trudio da to ispunjava. A cilj i smisao čovekovog života, kaže, jeste „spasenje duše, ulazak u neprolazno blaženstvo Carstva nebeskoga“. I to tako da „steknemo blaženstvo već ovde, u ovome svetu, i nastavimo ga u onome svetu neprolaznom, u Carstvu nebeskom“.

Podstiče ljude da prepoznaju svoju misiju na zemlji; „da znamo zašto smo poslati u ovaj svet“, i da na tome svako radi, prema svojim moćima.

Polazeći upravo od toga, da je svako sa nekom misijom, koju treba da odradi ovde na zemlji, prema svojim moćima, on je svakom čoveku posebno prilazio, nastojeći da ga pažljivo sasluša. I zato je na svako pismo, lično, s posebnom pažnjom odgovarao.

Jedna od njegovih najčešće izgovaranih poruka bila je da svako od nas učini onoliko koliko do njega stoji. A ono što ne možemo mi, kao ljudi, učiniće On – Svemogući Bog. Pri tom često bi opominjao: „Ako nismo u stanju da činimo više, onda makar da činimo ono što nam je dužnost.“

SMIRENJE – PRVA VRLINA

Patrijarh Pavle
ŽIVI U NAŠIM SRCIMA: Grob patrijarha Pavla

Njegov savet je bio da čovek radi tako da bi delo njegovo išlo u tri pravca: u visinu, u širinu i u dubinu. U slavu Boga, na korist roda, a sebi radi spasenja.

Upućivao je da svako krene od sebe, da preispita sebe, da stalno vodi borbu sa samim sobom, da otklanja sopstvene slabosti – savlađujući greh po greh i porok po porok. Da tako duhovno uzrasta…

Dao je jasno razgraničenje između čoveka dobrog i čoveka zlog, između čoveka i nečoveka: „Dobar čovek upotrebljava na dobro ono što mu je Bog darovao, a zao čovek, ono što mu je Bog darovao na dobro, okreće na zlo!“

Upozoravao je da se ne možemo izgovarati na vreme. Jer, kako kaže, vreme i prilike ne stvaraju čoveka čovekom ili nečovekom. Nego, sve zavisi od nas samih, kako ćemo mi postupati u datom vremenu i u datim prilikama. Po njemu je svako vreme – vreme spasenja. Otuda i kaže: „I u najboljem vremenu možemo izgubiti i obraz i dušu, a u najgorem vremenu i u najtežim prilikama možemo da sačuvamo i obraz i dušu.“ Dakle, sve zavisi od nas.

Svojim životom pokazuje, ali i rečima podučava kako se uzrasta u vrlinama. Ističe da je prva vrlina – smirenje. Temelj vrlina. Jer, čovek mora prvo da izgradi mir u sebi, a onda da ga gradi oko sebe. Najveća, pak, hrišćanska vrlina jeste – ljubav. Objašnjavao je da iz ljubavi ishodi – nova, umnožena ljubav. Ili, kako je to često isticao: „Na ovom svetu sve što se deli, to se umanjuje, samo ljubav kad se deli, ona se uvećava!“

Pri tom napominje da „čovek ne može stići najedanput do vrline ljubavi; on mora da uzrasta dok dođe do te najveće vrline“. A dela ljubavi su nepropadljiva; ona „ostaju i nadilaze vreme u kome smo pozvani da svedočimo, svako po svom prizivu“. Jer, Dobro je po svojoj prirodi nepropadljivo!

Ukazivao je na opasnost od smrtnih grehova. Posebno je upozoravao na opasnost od gordosti. Govorio je da je gordost „onaj greh koji je anđela pretvorio u đavola“.

Često je patrijarh ukazivao na dar slobode koju je Bog dao ljudima. Govorio je da je „sloboda prvo lice čoveka“. Da bez slobode čovek ne bi bio ličnost. Ali i upozoravao da sloboda podrazumeva odgovornost. Кaže: „Čovek je slobodno biće; može onako kako Bog hoće (zbog čega nas je stvorio), a može i suprotno.“ E, sad, kako će ko, koristeći taj dar, postupati, zavisi od njega samog.

SAČUVATI ČAST I OBRAZ

Sahrana patrijarha Pavla
ISPRAĆAJ ČOVEKA KOME SMO VEROVALI: Sahrana jednog od najpoštovanijih velikodostojnika SPC

Iz njegovih reči dobijamo odgovor na mnoga pitanja. Tako, na osnovu njegove reči, zaključujemo – a tako jeste – da se u ovom svetu u kojem živimo vodi samo jedna večna borba, najveća i najznačajnija borba. Borba između dobra i zla, između Boga i đavola, Hrista i Antihrista. Ta borba nikog ne zaobilazi; u njoj se svako mora naći na jednoj ili na drugoj strani. Od nas samih zavisi na kojoj strani ćemo se naći!

Patrijarh Pavle traži aktivan odnos u borbi odbrane dobra od zla; da se dobrom pobeđuje zlo. Upozoravao je da „čovek ne može da bude pasivan kada je reč o odbrani istine, pravde i slobode“. Naglašava da biti hrišćanin ne znači pasivan odnos – da se moramo boriti protiv zla i da moramo stati u odbranu dobra.  Кaže, „treba se boriti, ali u toj borbi ne treba zaboraviti na čast i obraz“. Nedopustivo je, kaže, zločinom odgovarati na zločin.

Od čoveka se očekuje da radi ne samo na svom spasenju, nego i na spasenju svih drugih ljudi. A spasenje, prema njegovim rečima, dolazi „jedino onima koji priznaju dostižnost Boga i Njegove pravde“. Postiže se to tako što ćemo, veli, u činjenju dobrih dela, u praštanju i u molitvi biti istrajni, a u svim nevoljama koje nas snalaze izdržati do kraja.

Patrijarh Pavle traži, ne samo da znamo zašto smo poslati u ovaj svet, nego i da znamo zašto nas „na putu spasenja snalaze muke i teškoće“. A zna se da nema čoveka bez neke muke i nekih teškoća. Uostalom, još na početku Кnjige Postanja, u Starom zavetu, kaže se da, kada Bog stvori čoveka, zapovedi: „Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“ (Ps 3, 19) Patrijah objašnjava da su „teškoće date zato da mi savlađujući ih uzrastamo“. I napominje da „Gospod dopušta iskušenja i nevolje, ali i daje snage da ih prevaziđemo“, ističući da Bog „neće pustiti nikad veća iskušenja od onih koja ljudi mogu podneti“ (1. Кor. 10, 13). Zato poziva na dostojanstveno podnošenje svih teškoća. Jer, kako se ističe u jevanđeljima, „ko pretrpi do kraja, taj će se spasti“ (Mt 10, 22 i 24, 13; Mk 13, 13). Pri tome podseća na reči Gospodnje, što se budemo više približavali kraju sveta – a kraj sveta će neosporno doći i po Bibliji, i po prirodnim zakonima – to će biti teže za ljude koji žele da žive po Bogu!

Za savladavanje teškoće uvek daje recept. Pored ostalog, ukazuje na jedan poseban dar koji je Bog dao čoveku, a to su – navike. U tom kontekstu predočava i onu zapovest Adamu u Raju, datu u tom smislu da čovek jača svoju volju. „Кad god prođe pored onog drveta da kaže – neću jesti, jer je Bog rekao, ne jedi. On bi svoju volju jačao dok mu jednog dana to više ni na um ne padne.“

DUHOVNI OTAC

Patrijarh Pavle je stalno upozoravao da se uvek mora govoriti istina. Jer, kad smo sa Istinom, onda smo sa Bogom (1. Jov. 4, 16).

Često je upozoravao i kroz sintagmu „robovi greha“. Smatrao je da je slobodan čovek samo onaj čovek koji nema kakvog greha. A da je čovek koji čini greh, rob tog svog greha, jer on od njega zavisi. Zbog učinjenog greha, on nije slobodan, njega je onda lako ucenjivati i njime gospodariti!

On to ne kaže, ali je jasno da je posebno opasno kad su „robovi greha“ ljudi koji u svoje ruke preuzimaju sudbinu naroda!

U svemu je tražio meru, govorio je: „Ni telu više nego što mu treba, ni duši manje nego što joj treba!“ Napominjao je da se tu odredi granica – jer, ako telu damo više nego što mu pripada, onda uzimamo od duše!

Patrijarh Pavle jeste bio veliki  čovek, sveti čovek, ali čovek koji je iznikao iz ovog našeg naroda, koji je učio na primerima naših svetih predaka, od Svetog Sava, pa nadalje, do onog običnog čestitog sveta, koji se držao svoje vere i držao do morala.

Patrijarh Pavle je dobro znao – što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće! Bio je čovek koji je osluškivao vreme i pratio prilike; jedan od njegovih dragocenih, vrlo poučnih pouka bila je da moramo nastojati da „uhvatimo vezu sa stvarnošću“, ali, nipošto, tako što će se podržati nešto profano iz ovog sveta, koji „u zlu leži“, niti što ćemo prihvatiti nešto što nije bogougodno i što ide protiv istinskih vrednosti, protiv interesa bilo kog naroda ili pojedinačnog čoveka. Već, tako što će se uzeti u obzir u kakvom svetu živimo, i u tim datim okolnostima tražiti priliku da se učini ono što do nas stoji, onoliko koliko možemo i što smo dužni, i kao ljudi i kao narod, da učinimo.

Кao poglavar Crkve, patrijarh Pavle bio nam je duhovni otac. Ali je, na neki način, bio i svenarodni roditelj, jer u njegovu ruku su se uzdali i za njega zaklanjali i verujući i neverujući. Sa njim smo bili sigurniji: uzdali smo se u njegove molitve, njegova reč bila je pouzdani duhovni orijentir i izraz istinskih narodnih težnji, znali smo da ćemo biti predstavljeni kako treba. Jer, on je, zaista, bio naša živa ikona pred svetom!

A kad je tako bilo u ovom životu, verujemo da nas i danas i da će ubuduće da nas štite njegove molitve. A reč njegova, ovde, nesumnjivo, ostala je da nas rukovodi.

I zato njegovo prisustvo, i danas kada telom nije među nama, s toplinom osećamo. Jer, zaista, on sa nama jeste!

 

Najnovije

Soroš i Petreus kontrolišu Srbiju preko SBB i TV N1

Uprkos zakonskoj zabrani distributerima da ujedno budu i proizvođači sadržaja, Srbija je 2014. odustala od toga i N1 TV je počela da radi posle susreta Dejvida Petreusa sa tadašnjim premijerom Vučićem, da bi u martu 2017, kablovski operater SBB uklonio najgledaniji kanal, javnu televiziju RTS1, s prve pozicije u rasporedu kanala

Kolinda rehabilituje ustaštvo

Drago Pilsel, pisac i teolog: “Plenkovićevo oklevanje da zauzme stav prema neoustašama i Kolindin doprinos razmahivanju ksenofobije i ustaštva doveli su do toga da se moramo zapitati kakav je, za Boga miloga, odnos vladajućih prema žrtvama ustaškog terora”

Srpska deca kao belo roblje

Deca su uveliko postala vrlo profitabilan biznis, a sve preko onih koji bi bar deklarativno trebalo da se brinu o njima, među kojima kao saradnici najefikasnijih norveških kompanija za otimanje dece prednjače pojedinci iz resornog Ministarstva i centara za socijalni rad

Konkurs za izdaju Kosova trajno otvoren

Na braniku režima se pojavila gromadna figura Sonje Liht i na izvestan način obeležila jasnu markaciju da ovaj režim ima izrazitu pomoć drugosrbijanske inteligencije kad je reč o Kosovu i Metohiji

Vučić već priznao Kosovo!?

Iako najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je više od 4/5 javnosti protiv nezavisnosti Кosova, predsednik Srbije izjavio je da je zajednički imenitelj dijaloga da se „saglasimo sa nezavisnošću Кosova, ali da je formalno ne priznamo“
Travel - veliki baner