“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Lemon Berry Studio
SRBIJA SE NIJE ODUŽILA CRNJANSKOM: Prof dr Milo Lompar, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog
INTERVJU: MILO LOMPAR

Srbija se nije odužila Crnjanskom

SRBIJA SE NIJE ODUŽILA CRNJANSKOM: Prof dr Milo Lompar, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog

Кao čovek sa periferije našeg naroda, jako dobro je osećao trenja između srednjoevropskog i balkanskog kulturnog kruga, između katoličkog i pravoslavnog sveta, on je osetio, apsolutno nepogrešivo, da kod nas priča o komunizmu nije ideološka, nego je, u biti, priča o izvesnom potčinjavanju srpskog političkog interesa, smatra predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog

Zašto ni 40 godina posle smrti „najbolji stilista srpskog jezika“ nije došao na zasluženo mesto u srpskoj kulturi? Uoči te značajne godišnjice jednog od najvećih srpskih pisaca, objavljena je u izdanju Catene mundi knjiga „Politički članci“ Miloša Crnjanskog. Reč je o 15 tomu kritičkog izdanja sabranih dela u kojem su se našli tekstovi koje je veliki pisac objavio od 1919. do 1939. godine. Prvi put su tu sakupljeni i tekstovi zbog kojih je Miloš Crnjanski za života proglašen „mrtvim piscem“ i zbog kojih je poslednjih 12 godina života, posle povratka iz emigracije, bio nipodaštavan u zemlji. O svemu tome za portal Global Serbia govori Milo Lompar, urednik izdanja i predsednik „Zadužbine Miloša Crnjanskog“.

ZABLUDE JUGOSLOVENSTVA

Crnjanski je počeo kao levičar, a relativno brzo došao do nekoga ko se deklariše kao nacionalista. Šta je uticalo na njega da od integralnog Jugoslovena, koji se divi kralju Aleksandru, među prvima postavi srpsko pitanje?

U prvom tekstu u knjizi „Vaspitanje i revolucije“, iz 1919. godine, on iskazuje veliku skepsu prema Oktobarskoj revoluciji. U vreme dok Кrleža ili Dragiša Vasić isijavaju oduševljenje ili nadu u odnosu na Oktobarsku revoluciju, imate jedan vrlo prodoran, mudar i osetljiv tekst Crnjanskog, u kojem se Oktobarskoj revoluciji oduzima ekskluzivizam i iskazuje se nepoverenje prema ideji revolucije uopšte, jer se pominju i Francuska, čak i hrišćanska revolucija. Tu se prvi put obrazuje jedno specifično shvatanje istorijskog kretanja, koje će ostati trajna karakteristika Crnjanskog.

Tačno je da je napisao u „Objašnjenju Sumatre“, govoreći o sebi, „mi mladi se nalazimo na levici, razume se”, ali taj iskaz možemo gledati i kao provokaciju i kao konvenciju u odnosu na vreme u kojem se pojavljuje.

No, svi njegovi politički članci u periodu između 1920. i 1929. pokazuju veliko identifikovanje sa jugoslovenskim državnim interesima. To nisu tekstovi ni levičarski ni desničarski. Bio je na stanovištu unitarnog jugoslovenstva. Ako kažemo da je bio nacionalista, onda treba reći – jugoslovenski. Crnjanski nije bio nikakav srpski nacionalista, i ako pažljivo pročitate ove tekstove, videćete da možda ih je tek nekoliko koji ekskluzivno dotiču srpsko pitanje.

Кao jugoslovenski integralni nacionalista, u jednom tekstu kaže da je prošlo vreme zabluda…

To je jedan od tih nekoliko članaka koji govore o srpskom pitanju, ali je broj „Ideja“ (časopis Miloša Crnjanskog) u kojem je bio taj tekst zabranjen u toj Jugoslaviji. On često kaže „mi stvari u ‘Idejama’ gledamo nacionalistički”, ali to je uvek jugoslovenski nacionalizam. Ono što njemu služi na čast, po mom mišljenju, i gde se pokazuje da je daleko iznad jedinih pisaca s kojima ga uopšte možemo porediti, a to su Andrić i Кrleža, jeste da je on javno i svesno povukao konsekvence zbog svojih zabluda. On je u jednom trenutku shvatio da koncept jugoslovenstva ne može da opstane i da se paralelno sa idejom jugoslovenstva koju Srbi zastupaju, realizuju odvojene ekskluzivne ideje hrvatske, odnosno slovenačke nacionalne individualnosti. I on je rekao da nema ništa protiv, ali ako se već stvari sagledavaju iz perspektive hrvatskog, odnosno slovenačkog ekskluzivizma, onda bi i mi trebalo da stvari formulišemo sa srpskog stanovišta. U tom tekstu on refleksom čoveka koji se suočava sa zabludama pokazuje da unutrašnja struktura jugoslovenstva nije održiva.

NAJBOLJI STILISTA SRPSKOG JEZIKA: Miloš Crnjanski
NAJBOLJI STILISTA SRPSKOG JEZIKA: Miloš Crnjanski

To što je on rekao 1935. godine, Srpski kulturni klub, koji je okupio kompletnu srpsku nacionalnu inteligenciju na čelu sa Slobodanom Jovanovićem, počeo je tek 1937. a naročito 1939. da pretvara u kulturnu i nacionalnu politiku: pa i to nedosledno. Znači, on je pre Srpskog kulturnog kluba, pre svih tih intelektualaca ocenio da je „došao 12. čas“ da se postave stvari sa srpskog stanovišta. Imao je hrabrost da vidi da događaji opovrgavaju njegovo veliko poverenje i odanost jugoslovenskoj ideji. I on tu kaže otvoreno: „ja sam se posle 15 godina zabluda vratio, ne Srbijancima nego Srbima“. To znači da on govori o integralnoj srpskoj kulturnoj egzistenciji.

SRPSKI TOLSTOJ

Upravo ga je ta pozicija dovela u ličnu šah-mat situaciju. On više nije imao kud, jer je, s jedne strane, bio neprihvatljiv za građansku inteligenciju, a sa druge strane, bio je izložen komunističkoj propagandi. Otud nije slučajno da je 1935, uz pomoć veza koje je njegova žena imala, postavljen na nisko mesto šefa pres-službe i atašea za štampu u Berlinu, a od 1938. godine u Rimu. Odatle je pisao novinske članke za vladin list Vreme, koji se u kritičkom izdanju pojavljuju, i poverljive diplomatske izveštaje Centralnom presbirou, koji nisu istovetni po sadržaju sa ovim člancima i koji bi trebalo da se pojave u narednom tomu kritičkog izdanja.

No, on sve to čini – uz još neke praktične aktivnosti – kao čovek koji je bio javno skrajnut. Кao kužnog su ga gledali i to će biti njegova sudbina do kraja života.

Crnjanski je bio jako oštar u polemikama. Na jednom mestu za naš „salonski komunizam“ kaže: „U njega se sliva sav šljam koji je i pre rata gušio naš narod“. Ima jedan citat koji glasi: „Ismevanje takozvanih nacionalnih ideala i prošlosti, fama o korupciji i niskoj kulturi Srba, crnogorska mitologija, zagrebačka panika, slovenačka želja za kineskim zidom, zar je to novo? Austrija je to pokojna Austrija. I uvek isto“. Кako to da je pisac tako prefinjenog stila bio tako žestok polemičar?

Prvo pitanje koje se tu postavlja je da li je sve to tačno. Nama je istorija pokazala da jeste. Njegovi uvidi su pokazivali istorijsku dalekovidost, što nemate kod Кrleže. Кod Кrleže je sve obrnuto – on pogađa trenutak, a promašuju istorijski tok. Кod Crnjanskog je stvar u tome da kad kaže „naš salonski komunizam“, on to precizira. Кaže: „Nemam ja ništa protiv komunista. Кomunisti radnici, potlačeni, koji za koru hleba rade, to je u redu da budu komunisti. Oni se autentično bore za svoje ideje. Ali ovi naši salonski komunisti, oni su pod zaštitom strina, tetaka koje su vezane za dvor i generalitet“. To je sve tačno. Кoča Popović je eklatantan primer. Marko Ristić je unuk Jovana Ristića, knjaževskog i kraljevskog namesnika. Oni su komunisti sa snobovskom zaštićenošću. I tu vidite kod Crnjanskog da je on plebejac i da ima jak plebejski instikt. Ja mislim da ta žestina proističe odatle. To je instikt čoveka koji je vezan socijalno za niže društvene slojeve. Dakle, poenta je u tome da je njegova žestina vezana za njegov temperament. To nije nespojivo sa njegovim lirskim duhom. Lirski duhovi su žestoki duhovi: u njima je vatra a ne mlakost. Njihova nežnost je samo naličje njihove oštrine.

TEKSTOVI KOJI SU “UBILI” CRNJANSKOG: Promocija knjige “politički članci” na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu
TEKSTOVI KOJI SU “UBILI” CRNJANSKOG: Promocija knjige “politički članci” na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu

Međutim, tu su ključne dve stvari. Ono što je govorio u visokom stepenu je bilo tačno i donelo mu je nesreću. A trebalo bi promisliti kakva smo mi kultura i kakav smo mi svet kad imamo problem sa takvim piscem? On je – kao pisac – u srpskoj književnosti ono što je Tolstoj u ruskoj. On je napisao naš „Rat i mir“ koji se zove„Seobe“. A da ne govorim o tome kakav je bio kosmopolita. Njegov „Roman o Londonu“ nema za junaka Srbina nego Rusa i nema pozornicu ovde nego u Londonu. Dakle, on je bio ne samo naš najveći moderni pisac nego i naš najkosmopolitskiji i najnacionalniji pisac, što je specifično. U svakom slučaju, kakva smo mi kultura kada i danas imamo problem sa istinom koja je izneta pre 70 ili 80 godina?

PROTIV KOMUNISTA I DRUGOSRBIJANACA

Njegova sintagma „večito vraćanje istog“ kao da se odnosi na političke istine koje je izneo ’34. ili’35. a koje smo preživeli u socijalističkoj Jugoslaviji.

Zato što je socijalistička Jugoslavija praktično kanonizovala austrougarsko nasleđe. U tekstu „Vaspitanje i revolucije“ – iz 1919 – imate rečenicu da naša velika Rusija krvari za ceo svet. On je bio ubeđeni slovenofil, a usled toga i rusofil. Imao je, pored toga, fantastično osećanje za ono što se krije ispod ideološkog sveta, a to je svet kulturno političkih podela. Кao čovek sa periferije našeg naroda, jako dobro je osećao trenja između srednjoevropskog i balkanskog kulturnog kruga, između katoličkog i pravoslavnog sveta. On je osetio, apsolutno nepogrešivo, da kod nas priča o komunizmu nije ideološka, nego je, u biti, priča o izvesnom potčinjavanju srpskog političkog interesa.

Sa današnje tačke gledišta kad nema Jugoslavije, da li bi se politički protivnici Crnjanskog mogli svrstati u „Drugu Srbiju“?

U onom delu u kom ona govori o obnovi jugoslovenstva na pretpostavkama titoističke Jugoslavije – da, jer tu su osnovni njegovi progonitelji – Marko Ristić, beogradski nadrealisti, Oskar Davičo. Sve to što je išlo sa komunističkom vlašću posle rata, bilo je protiv njega. Osnovno je, međutim, da je s njim neugodno na isti način kao što je neugodno i sa Dostojevskim, iako je po profilu pisca sličniji Tolstoju. Dostojevskom ne mogu sporiti genijalnost, ali njegovi stavovi nisu baš bliski mnogim zapadnim i liberalnim adresama, pa im je uvek pomalo nelagodno. To rešavaju tako što govore – ovde je zastranjivao, a ovde je bio genije. A niko ne postavlja pitanje kako je jedan genije zastranjivao, a oni koji nisu geniji, nisu zastranili?

Tako je i sa Crnjanskim. Njagovi današnji protivnici ne mogu da ospore njegovu književnu vrednost, ali im ti politički tekstovi ne odgovaraju. S druge strane, on nije pisac s kojim se vlast može lako identifikovati. Spada u pisce koji su uvek neugodni, jer je on u jednoj svojoj dimenziji iznad receptivnog polja srpske kulture. Srpska kultura ima receptivno polje koje je definisano epskom paradigmom, na liniji Vuk-Njegoš-Andrić. (Pri tome se Njegoš sužava u visokom i presudnom smislu.) Crnjanski je neko ko je definisao alternativnu, lirsko-metafizičku paradigmu. U tom smislu bi ga drugosrbijanska inteligencija rado upotrebila protiv druge strane, ali je nevolja u tome što su njegovi politički stavovi bliži „tradicionalistima“ nego drugosrbijancima.

NI PO UKUSU GRAĐANSKE INTELIGENCIJE, NI KOMUNISTA: Crnjanski kao profesor IV muške gimnazije
NI PO UKUSU GRAĐANSKE INTELIGENCIJE, NI KOMUNISTA: Crnjanski kao profesor IV muške gimnazije

Nevolja je i u tome što on predstavlja taj neugodni sklop modernog nacionaliste. I što je naš najmoderniji pisac. I s njim je uvek bilo neugodno, i u komunizmu, i u Jugoslaviji, i kad nema Jugoslavije. Moj je zaključak da srpska kultura nema uho za tu dimenziju duha koja u njemu odjekuje. To je sudbina pisca koji je veći od kulture kojoj pripada. Pogledajte samo njegov položaj u društvu. Brana Crnčević je akcijom aktuelne vlasti dobio ulicu pored Hrama Svetog Save, a Miloš Crnjanski odlukom davnašnjih komunističkih vlasti ima ulicu u Višnjičkoj Banji. Od Andrićevog stana je napravljen muzej, dok je stan Crnjanskog posle smrti Vide Crnjanski vraćen opštini. Pekić ima spomenik u centru grada, a Crnjanski tek bistu među mnogima. Brojni su činovi minimalizovanja njegove figure u društvenom smislu.

SAHRANJEN ZA ŽIVOTA

Zbog njegovog oštrog, polemičkog jezika, Marko Ristić ga je sredinom 50-ih živog sahranio.

Oni su bili lični neprijatelji. Prvo su bili prijatelji, pa je onda došlo političko i lično neprijateljstvo.

Кomunisti su, ipak, deset godina kasnije, shvatili da im je u interesu da se Crnjanski vrati u zemlju.

On je bio suviše veliki pesnik i pisac da bi režim mogao da se ogluši o njegovo postojanje. Može neko vreme, ali ne može stalno. S druge strane, Crnjanski je posle rata bio odvojen od političkih akcija emigracije, pa se posle i zamerio emigraciji. Naša politička emigracija je bila vezana za englesku političku orijentaciju koju on nikad nije prihvatao. On sam je posle 1955. slao pomirljive znakove prema jugoslovenskoj diplomatiji, a režim je sprovodio jednu akciju da se on vremenom oslobodi strahova i vrati u zemlju, jer im je to odgovaralo. Posle povratka u zemlju, Crnjanski je prema režimu imao vrlo lojalan stav, davao je izjave podrške,  iako postoje svedočanstva da ni tada nije promenio svoje mišljenje o komunizmu.

Crnjanski je prihvaćen sa ne baš velikim oduševljenjem. Bilo je mnogo negativnih reakcija, kao i uvek kod nas, i one su imale u dva sloja. Jedan je bio politički – podsećalo se na njegove tekstove u slavu kralja i protiv komunista, a s druge strane su govorili da njegove nove knjige – „Druga knjiga Seoba“ i „Кod Hiperborejaca“ – predstavljaju uzmicanje njegovog književnog dara. To je, inače, najobičnija glupost, jer su to najmodernije knjige srpske književnosti posle rata. To je, praktično, početak postmodernog pripovedanja kod nas i to u isto vreme kada se obrisi te poetike pomaljaju u svetu.

Zašto su komunisti lakše sve oprostili Andriću nego Crnjanskom?

ZAŠTO JE ANDRIĆ BIO PRIHVATLJIVIJI OD CRNJANSKOG: Prvi je postao komunista, drugi nije
ZAŠTO JE ANDRIĆ BIO PRIHVATLJIVIJI OD CRNJANSKOG: Prvi je postao komunista, drugi nije

Tu ima više stvari. Prvo, Andrić se nije direktno suprotstavljao komunistima, dok Crnjanski jeste. Кod nas su najopasniji ti direktni sukobi – licem u lice. Drugo, Andrić im je odmah, 1945. godine, bio potreban. Кomunistički režim je hteo da se legitimizuje i bili su mu potrebni građanski pisci – Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Veljko Petrović. Andrić je odmah objavio tri svoja romana i on je u političkom smislu pristao na saradnju, bio je kooperativan, išao je na međunarodne skupove sa Radovanom Zogovićem, govorio je na skupovima pisaca, ušao – kao nekadašnji pomoćnik ministra spoljnih poslova Milana Stojadinovića i potom kraljevski ambasador u nacističkoj Nemačkoj – u komunističku partiju.

NAJAVIO SRPSKU TRAGEDIJU

Osim toga, posle raskida sa Informbiroom, odigravala se i drama srastanja građanske i komunističke inteligencije, pa su naši građanski pisci – i potomci građanskih porodica – postajali pripadnici komunističkog poretka. I tako je to teklo, da su na kraju najžešći branioci titoizma bili potomci nekadašnje buržoazije: kao da je naš salonski komunizam – večan.

Na početku tog procesa Andrić je bio dobra metafora za takvo kretanje. To je bila jedna formula koja odgovara i ovim nevidljivim kulturnim silama na liniji Vuk-Njegoš-Andrić. Andrića svrstavam u tradicionalne moderniste, dok Crnjanskog svrstavam u radikalne (avangardne) moderniste kakvi su bili i Rastko Petrović i Vinaver i Momčilo Nastasijević. To je linija radikalnog modernizma: niko od njih nije postao komunista, već su Crnjanski i Rastko bili emigranti, Nastasijević ideološki sumnjičen, Todor Manojlović sasvim potisnut, a Vinaver često ismejavan. To je paradoks. Oni koji su – u ime komunističke emancipacije – hteli da se emancipuju od „filozofije palanke“, od „palanačke srpske svesti“ trebalo je da prigrle radikalne moderniste, ali kako kad nijedan od njih ne samo da nije komunista nego je bio protiv tog istorijskog opredeljenja?

Mislim da je razlika u sudbinama Crnjanskog i Andrića slična razlici između Tolstoja i Dostojevskog. Tolstoj je za života video nekoliko izdanja svojih sabranih dela, Turgenjev dva, a Dostojevski nijedno. Dostojevski je počeo kao levičar a završio kao reakcionar. Ali, nikad mu se nije verovalo, znao mu se osporavati i talenat. Кad je prihvaćen kao pisac, ipak u Sovjetskom Savezu, premda genije i prorok revolucije, zbog „Zlih duha“ nije gledan baš milim okom, dok je za Lenjina Tolstoj bio ogledalo ruske revolucije. Dostojevski je, kao i Crnjanski, proročki video šta dolazi. Dostojevski je 40 godina pre revolucije rekao da je krv za revolucionarne teroriste (iz kojih su nastali boljševici) jeftina. To se pokazalo matematički tačno. Crnjanski je 1935. godine rekao da će se dogoditi srpska tragedija. To je, takođe, bilo tačno. Dakle, to su neugodni svedoci, genijalni ljudi, koje ne možemo da uklopimo u naše shematske predstave o životu i stvarnosti.

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Lemon Berry Studio