“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Srpski poslovni Almanah - Veliki
NEŠTO NAŠE, A OPET KAO DA JE TUĐE: Scena iz serije “Nemanjići, rađanje kraljevine”
SERIJA “NEMANJIĆI”

Nešto naše, a opet kao da je tuđe

NEŠTO NAŠE, A OPET KAO DA JE TUĐE: Scena iz serije “Nemanjići, rađanje kraljevine”

Scenario za ovu seriju birali su jugoslovenski, a ne srpski ustrojeni i vaspitani ljudi, kao Goran Marković i nesrećni Milan Vlajčić, isti ovakvi ljudi pisali su tekst, producirali i snimali čitavu tu karikaturu od ”Nemanjića”, Jugosloveni, sa pogrešnim razumevanjem svega onog autentično srpskog

PIŠE: Dragoslav BOKAN, VIDOVDAN

Mnogo se i sa razlogom priča o TV seriji RTS-a ”Nemanjići, rađanje kraljevine”, koja iz nedelje u nedelju vređa dobar ukus, zdrav razum i patriotska osećanja miliona srpskih gledalaca. I svaka epizoda ponaosob izaziva burne reakcije i silne proteste, koji nikako da posustanu, već se samo povećavaju i umnožavaju.

DRAGOSLAV BOKAN: Jugosloveni duhom ne razumeju srpstvo
DRAGOSLAV BOKAN: Jugosloveni duhom ne razumeju srpstvo

Pitanje koje se neprestano postavlja i ostaje bez odgovora je – КAКO JE MOGUĆE DA JEDAN INAČE ODLIČAN SCENARISTA I SASVIM DOBAR REDITELJ MOGU DA NAPRAVE OVAКVU GLUPOST, I TO SA BUDŽETOM OD NEКOLIКO MILIONA EVRA?

Želim da odgovorim upravo na ovo pitanje, jer je ono ključno i tiče se same suštine ove katastrofe nacionalnih razmera i gotovo nesagledivih posledica.

PRAVI RAZLOZI PROPASTI SERIJE O ”NEMANJIĆIMA”

Problem je u tome što su scenario za ovu seriju birali oni jugoslovenski, a ne srpski ustrojeni i vaspitani ljudi (kao što su Goran Marković i nesrećni Milan Vlajčić), i što su isti ovakvi ljudi pisali tekst, producirali i snimali čitavu tu karikaturu od ”Nemanjića”. Jugosloveni, sa pogrešnim razumevanjem svega onog autentično srpskog. I to je kompletan odgovor na sva najvažnija, suštinska pitanja koje uzalud postavljamo, sve nadajući se nekakvoj promeni i boljitku u sledećim epizodama serijala.

GLUPOST OD MILION EVRA: Velika očekivanja, pa grandiozna razočarenja serijom od ogromne važnosti
GLUPOST OD MILION EVRA: Velika očekivanja, pa grandiozna razočarenja

Jugosloveni duhom, stilom i ukusom ne mogu, po definiciji, da razumeju ništa što se događalo pre 1918-te (a deo njih ne doseže ni do onog što se dešavalo pre Drugog svetskog rata). I jedni i drugi su ograničeni na jugoslovenski, sinkretistički, pomodno-moderni i veštački odnos prema svetu, ljudskoj psihologiji, ulozi duhovnosti u našim životima, smrti, učešću u ratu, prema moralu, unutrašnjem životu i svemu onom što nas čini slovesnim bićima. Jednostavno, ne razumeju.

Ne shvataju da može i drugačije od onoga kako oni (jugoslovenski, ateistički, liberalno-individualistički ili marsističko-kolektivistički) misle, osećaju i deluju. Ne mogu da budu viši i bolji, pa ni srpskiji od samih sebe. ”Nemanjići” su ubedljivi dokaz da jugoslovenska svest automatski deformiše svaku građu, da je to optika koja skraćuje i banalizuje istorijsku perspektivu. Pa je tako pobuna protiv ove serije, u stvari, spontana narodna pobuna protiv te vrste svesti, protiv deformisanog i nesrpskog jugoslovenstva koje je na vlasti u našoj (ali ne i srpskoj) kulturi već pun vek.


Dug spisak zamerki autorima

I neuverljivost likova, i način njihovog govora, i deklamovanje umesto prave glume, i neumesni dijalozi, i bizarne greške, i nedostatak ma kakve emocije između junaka serije i srpskog gledališta, i dosadnjikavo prepričavanje istorijskih lekcija na nivou srednje škole, i preterana i pogrešna psihologizacija ličnosti koje zato više podsećaju na naše savremenike nego na mitske figure iz slavne prošlosti, i trapavo držanje vojnika i vojskovođa, i neshvatljivo ”pajtanje” članova Nemanjine familije sa njim (u realnosti – nedodirljivim vladarom), i statisti koji tragikomično otaljavaju svoje zadatke, i prazan hod u priči, i nedostatak crkvene i duhovne dimenzije (i ma kakve uzvišenosti ove epohe, poznatog kao ”doba vere”), i bleskasto ponašanje raznoraznih savetnika i učitelja županove porodice, i neshvatljivo loša podela uloga (dovoljno je navesti primer Nemanjine braće), i spuštanje važnih istorijskih ličnosti (na primer, vizantijskih careva) na nivo današnjih političara, i kostimirana maskarada (gde nijednog trenutka ne zaboravljamo da su pred našim očima glumci, a ne one istorijske ličnosti koje oni treba da predstavljaju), i vizuelno siromašni kadrovi, i loša (više dokumentarna) optika direktora fotografije, i višak kožuha i indijanskih kostima iz vesterna a manjak srednjovekovne elegancije i onovremene kraljevske raskoši, i maksimalno umanjivanje crkvenih aktivnosti kako srpske vlastele tako i našeg naroda, i folklorne epizode sa igračicama koje se vrte i keze pred kamerama nevešto glumeći nekakav ”erotični ples” (i to uz već hiljadu puta odslušanu muziku koja uvek predstavlja srednjovekovnu epohu), i apsolutno pogrešno izabran glumac za centralnu ličnost prvih nekoliko epizoda (nikad lošiji i ružniji Mladen Nelević u ulozi osnivača najveće srpske dinastije svih vremena), i sasvim savremeni uličarski žargon koji bi bio nedopustiv i početkom dvadesetog veka, a kamoli pre osam vekova… sve su to očigledne mane i nedopustive greške pomenute serije.

Zbog toga se mi iz nedelje u nedelju zgražamo, a gospodari našeg (?) javnog (?) servisa (?) se ljute na nas i nazivaju nas svakavim imenima, ne želeći da prihvate nijednu jedinu grešku na svoj račun – i time samo dodatno raspaljuju strasti, na opštu štetu.


Tako da autori ove serije (u produkciji Radio Televizije Jugoslavije, lažno imenovane kao Radio Televizija Srbije, što, nažalost, nikako nije), ubeđen sam, nisu bili svesno zlonamerni – ali je to neizbežni i neizlečivi sindrom patološke jugoslovenske svesti koja može da shvati i razume samo ono unutar poslednjih sedamdesetak ili najviše sto godina. Ta svest ne može da obuhvati ništa pre svog početka, inače autori ove vrste odmah postaju potpuno izgubljeni, kao da to više nisu oni iz njihovih ranijih i drugačijih projekata (što ne sežu tako daleko u prošlost).

Zato su tako krupne i frapantne greške.

GORDAN MIHIĆ: Sindrom jugoslovenske svesti
GORDAN MIHIĆ: Sindrom jugoslovenske svesti

Gordan Mihić svakako nije debil, niti je netalentovan, već je okovan kobnom i suženom svešću jugoslovenstva, a to je jaje sa čeličnom ljuskom iz koga ništa srpsko ne može da se ispili. A nekav ”RTS” (koji bi to zaista i bio) i nije kriv, jer on i ne postoji, sem imenom i kao želja da tako nešto (kad-tad) dobijemo. Za sada (i oduvek) je to jugoslovenska televizija, sa sedištem u Beogradu…

Scenarista ”Nemanjića”, kao ni njegove kolege po duhu ”bratstva i jedinstva” u Titu (ili u rasrbljenom kralju Aleksandru) nije se lečio od ovakvog pogleda na svet, niti se preobrazio i pokajao, te pati od prepoznatljivog sindroma jugoslovenske svesti. Pa zato oni, ovakvi, mogu da rade samo ono što pripada takozvanoj modernoj epohi…

ŠTA JE TO, U STVARI, ”JUGOSLOVENSTVO”?

Jugoslovenstvo je posebna vrsta istorijske kratkovidosti, tako ne njegovi nosioci ne mogu da razumeju ni vladiku Nikolaja Velimirovića, ni generala Milana Nedića, a kamoli ono što se događalo decenijama ili vekovima pre toga. I oni, ovako naučeni, naprosto NE MOGU DA SHVATE DA POSTOJI DRUGAČIJA SVEST OD NJIHOVE. Što bi naš narod rekao: „Da budala zna da je budala, dve bi pameti imao”.

Otud sve ono anticrkveno i antiduhovno u njima, u ime prvog (međuratnog) i drugog (poratnog, titoističkog, pa onda i post-komunističkog) jugoslovenstva. Lutajući između intelektualne i popularne kulture, scenarista ”Nemanjića” uopšte nema osećaj za onu našu autentičnu – duhovnu kulturu. I sve je onda samo imitacija, poza, glumatanje i simulakrum. Кako da jugoslovenski određeni umetnici i intelektualci shvate teme Svete (Visoke) Srbije i naše Crkve? Čak i ako su talentovani i iskusni profesionalci. U pitanju je duh (”Ispitujte duh, od koga je?”), a ne tehnikalija ili inteligencija…

JUGOSLOVENI NE RAZUMEJU SRPSKI DUH: Karikatura od serije potvrđuje da se nismo lišili jugoslovenstva
JUGOSLOVENI NE RAZUMEJU SRPSKI DUH: Karikatura od serije potvrđuje da se nismo lišili jugoslovenstva

Oni srpstvu i našoj srednjovekovnoj prošlosti ne mogu da priđu iz svoje, njima jedino poznate i bliske pozicije – sem kroz simulakrum – i za njih su onda svi Srbi najrazličitijih vremena uvek kao ”rođeni u poslednjih sto godina”.

Pa bi zato Hajduk Veljko u njihovoj viziji ličio ili na Ljubu Zemunca (i nekakvog ”viteza asfalta”, kako se to danas kaže) ili na kakvog razbarušenog titoističkog ”narodnog heroja” (poput Save Кovačevića ili Кrcuna), a Car Dušan bi više podsećao na glumca koji ga igra nego što bi pomenuti glumac mogao da se uživi i zaista dočara dodeljeni mu lik najvećeg srpskog vladara. A mitropolit i vladar poput Njagoša bi za ovakvu skraćenu optiku bio potpuno nezamisliva figura, baš kao i Sveti Sava.

Naprosto, jugoslovenskim rediteljima i scenaristima se u ovakvim sutuacijama ”gasi svetlo” i onda tapkaju po magli ili mraku, ne dosežu ni do 19. veka, a kamoli u epohe koje mu prethode.

Osakaćena, pomodna i artificijelna (nigde u svetu ne postoji sem u našem slučaju) ”jugoslovenska svest” uvek vidi samo ono što sobom nosi, pa tako, umesto autentičnosti nekadašnjih Srba, traži po svaku cenu – sve ono psihoanalitičko, necrkveno, nepoverljivo, kritičko, banalno i prozaično… i svaki naš predak onda postaje, očas posla, čovek iz ovog vremena, koji, po pravilu, u sebi krije neku duboku patologiju i neku ozbiljnu manu nevidljivu njegovim neobaveštenim savremenicima. Danas kod nas postoje, manje-više, samo dva žanra: neozbiljnost i sprdanje ili očajavanje i kukanje (od autorskog filma do turbo-folka).

Zato mi na kamari imamo hrpu (za prikazivanje ranijih srpskih epoha) apsolutno neupotrebljivih stvaralaca, često veoma veštih zanatlija (kada je reč o nekim drugim i novijim temama), ali tragično nemoćnih kada trebaju da dočaraju ranija, i od našeg sasvim drugačija vremena. I to nije tako samo na filmu, već i u pozorištu, nauci, kulturi, društvu, politici…

S tim da je reč o neverovatno prilagodljivim i žilavim majstorima preživljavanja u svim okolnostima, koji su, istovremeno i paradoksalno, ”dobitnici” i ”disidenti”.

ŽUČNE RASPRAVE U JAVNOSTI: Struka i gledaoci jedinstveni uoceni "Nemanjića"
ŽUČNE RASPRAVE U JAVNOSTI: Struka i gledaoci jedinstveni uoceni “Nemanjića”

Oni su sve uzeli, kompletan spektar životnih žanrova samo za sebe. Sve su uzurpirali: i privilegije i lažnu slobodoumnost.

Na ruku im ide ”duh epohe” (još od samog početka njihove svevlasti, pre tačno jednog veka).

I kao što se u međuvremenu izgubila suštinska razlika između levice i desnice (obe su danas, najčešće, u službi bankara i moćnika na vlasti), pa su one onda međusobno različite isto koliko i pepsi i koka kola, bez unutrašnjeg napona i ideološke ili programske specifičnosti.

Samo su im različite etikete i stil, citati i način na koji zavode klijente i narod. Ideološko-marketinški brendovi, proizvodi koji se prodaju i trguju obećanjima i pričama.

RAZMAŽENA DECA TITOIZMA

Živimo u ”spljoštenom društvu” (kako ga naziva Zoran Milivojević), u kome potpuno isti ljudi hoće da budu i neshvaćeni i nagrađeni, glumeći žrtve dok istovremeno dobijaju sve moguće nagrade, aplauze i donacije – poput, recimo, onog smešnog Ivana Medenice, što se, u velikoj udobnosti i apsolutnoj bezbrižnosti, javno peči i izigrava veliku žrtvu u društvu ”koje ne shvata značaj umetnosti”…

DRAGAN BUJOŠEVIĆ: Direktor RTS jedan od jugoslovenskih fanatika
DRAGAN BUJOŠEVIĆ: Direktor RTS jedan od jugoslovenskih fanatika

Takvi su i Nebojša Bradić, Borka Pavićević, Gorčin Stojanović, Latinka Perović, Mileta Prodanović, Gorica Mojović, David Albahari, Vida Ognjenović, Rade Šerbedžija, Mirjana Кaranović, Đorđe Balašević, Olja Bećković, Goran Marković, Teofil Pančić, Biljana Srbljanović, Vladimir Arsenijević, Filip David, Srbijanka Turajlić, Dragan Bujošević… sve tobože ”osujećeni”, a sve od reda jugoslovenski fanatici i ekstremisti. Кao živi zid, kruti bedem i agresivna prepreka obnovi neke drugačije kulture, optočene istinskom duhovnošću i onim što iz našeg Predanja možemo da naučimo o ”srpskoj ideji”.

Svi nabrojani – i toliki drugi, njima slični (malograđanski, snobovski ”anti-palančani”, po Кonstantinovićevoj ”Bibliji” njihove sekte) – imaju ”jugoslovenski virus” i pripadaju toj (po srpstvo kobnoj) zavereničkoj grupi (legionu), sve razbarušeni ”marginalci na vlasti”, a u dobitničkim i više nego udobnim, neočekivano bezbrižnim pozicijama. Ucveljeni, a nimalo obespravljeni, sa filmografijama i raskošnim biografijama, ispunjenim nagradama i aplauzima vlasti i opozicije. Sobom zauzimaju ceo spektar, i moćnih i buntovnika, malo im je da budu samo jedno od ta dva.

Neshvaćeni akademici, salonski jurišnici jugoslovenske nostalgije za takozvanim ”zlatnim vremenima” iz Titove epohe (kada su oni još lakše i neprikosnovenije harali, maskirani u disidente – sa po kojim zabranjenim, a ipak snimljenim filmom i isto takvom predstavom, knjigom, izložbom…). To je sve jugoslovenski psihološki model, prepoznatljivi hibris jugoslovenstva.

I niko od njih, iz već opisanih razloga, ne domašuje ništa starije od sto godina, ništa srpsko i pre-jugoslovensko. Niko, pa ni Gordan Mihić.

I zato dolazi do nesporazuma koji se, van ovakve analize, ne može razumeti.

ZAČETNIK PRVE SRPSKE DINASTIJE : Mladen Nelević nije ostavio utisak na publiku u ovoj ulozi
ZAČETNIK PRVE SRPSKE DINASTIJE : Mladen Nelević nije ostavio utisak na publiku u ovoj ulozi

Recimo, Gordan Mihić se ne izruguje svesno epohi koju opisuje (i pritom je uopšte ne razume) i zato je toliko povređen – jer je, eto, ”nepravedno napadnut” (kako on to vidi i tumači), a trudio se da bude što pristojniji, u okviru svojih granica i mogućnosti, unutar jugoslovenske, hiper-sekularne ideološke opne u kojoj se nalazi.

Tako da on sigurno intimno misli da je u stvari ”prešao na srpsku stranu”, postavši scenarista jedne velike srpske i pravoslavne teme; jer ne grdi i ne ismeva ono o čemu piše (bar on tako smatra) i usput verovatno misli da je to vrhunac onoga što se može postići pišući o srpskom srednjovekovlju, da nema višeg i boljeg od toga.

On, jednostavno, ne može da shvati kakvi su to ljudi bili, ti Srbi iz trinaestog i četrnaestog veka – zbog svesti koja ga steže, onako zarobljenog u jugoslovenskom matriksu…

S tim da postoje dva matriksa: onaj uži, titoistički, sa nešto kraćim užetom (od sedam decenija), a tu je i onaj duži matriks, što obuhvata čitavih sto godina i doseže do 1918-te (tu je, zato, i nešto duži lanac).

Pa onda postoje neki jugonostalgičari što umeju da se vešto i uverljivo bave temama koje prethode ”eri sedam Titovih ofanziva”, a neki, za razliku od njih, mogu da se bave samo onim što se događalo od 1945-te do danas (pa ne domašuju ni dešavanja između 1941. i 1945. godine, posebno ne kada je srpski, a ne ”bratskojedinstveni” deo ondašnjih ratnika u pitanju). Ali, obe grupe imaju identični problem sa onim što se događalo pre Prvog Decembra Osamnaeste (i ritualnog samoubistva srpske države, kulture i društva)…

PREPOZNATLJIV PLAKAT: Frankeštajn od Nemanjića
PREPOZNATLJIV PLAKAT: Frankeštajn od Nemanjića

Zato mi na malim ekranima gledamo, umesto srednjovekovnih ljudi, kostimirane i našminkane voštane figure koje praznoslove i deklamuju. Pošto karakteristike današnjih emocija ne odgovaraju onima iz trinaestog veka, Mihić te naše pretke smanjuje i banalizuje – da bi bili ”uverljiviji”.

Ne mogu sentiment ”zvižduka u osam”, zanos ”omladinskih radnih akcija”, nostalgija za ”šezdesetim” i tinejdžerska ležernost najnovijih vremena da domaše neuporedivo veću i potpuno drugačiju duhovnu i duševnu aktivnost kod drugih i od nas različitih ljudi.

I otud sve ono što nas toliko nervira, jer u ovom Frankenštajnu od ”Nemanjića” osećamo svu nakaznost takve ”operacije” prilagođavanja njih, onakvih – nama, ovakvima (”Jesi ti, care, normalan?”, ”kad otegne papke”, ”pričvrlji”, neukusna priča o čukljevima…).

JUGOSLOVENSTVO – NAŠ NEPOКAJANI GREH

Čekala se prva prava srpska, a umesto nje smo dobili još jednu jugoslovensku seriju (iako se radnja događa pre osam vekova). S tim što autori i producenti ove serije očigledno ne razumeju razliku između očekivanog i onog nama sada ponuđenog, pošto žive u zamrznutom (i unazad i unapred) vremenu. I misle da su svi pre nas i da će svi posle nas uglavnom biti slični nama i našem svetu (osim po kostimima, odeći, tehnologiji, formalnim običajima i scenografiji).

UMESTO PRVE SRPSKE JUGOSLOVENSKA SERIJA: Scena iz "Nemanjića"
UMESTO PRVE SRPSKE, JUGOSLOVENSKA SERIJA: Scena iz “Nemanjića”

Za njih je sve isto kao sada, pošto žive u ”jugoslovenskoj večnosti”, iznad prošlosti i budućnosti, navodno ”mudriji”, ”osvešćeniji” i ”razumniji” od svih prethodnih i potonjih pokolenja…

Naš mučenički vladika Varnava Nastić reče jednom da je osnovna osobina smrtnog greha ”gordosti” – ”gubljenje osećaja za realnost”. Taj greh nam se, nažalost, dogodio, punom silinom, 1918-te, kada je jedan od nas poželeo da bude ”kralj tri naroda”, uz nenormalno veliki ego, sav ispunjen nerealnostima, nerazumevanjima i zabludama svih vrsta.

Кad je uradio ono što mu je postavljeno kao zamka (sa otrovnim sirom ponude koja se ne odbija u po nas smrtonosnoj mišolovci), on je jednostavno sklonjen sa istorijske scene. Hteo je da bude najveći naš kralj, ravan caru Dušanu, a postao je antisrpski vladar. Ne čak ni ”najgori srpski” – pošto je odbio da uopšte bude ”samo srpski vladar”. Bilo mu je premalo, pa je uzeo ”veće”, a izgubio – sve. Na kockarski sto svoje megalomanije on je bacio Srbiju i srpski narod, a igrao je sa maherima i prevarantima najvišeg nivoa, kojima je bio apsolutno nedorastao. I sve je prokockao.

A car Dušan Nemanjić je zadržao i srpsku kraljevsku krunu uz onu ”carsku romejsku”, čisto da se podsetimo naizgled sličnog, a suštinski sasvim različitog slučaja u našoj istoriji (da ne bude neke zabune po tom pitanju)… Srbi su tada, Osamnaeste, neposredno posle proboja Solunskog fronta i oslobođenja svih prostora na kojima su živeli naši sunarodnici – izgubili sve što smo oduvek imali, a drugi (kojima smo poklonili nezavisnost i buduću suverenost) su dobili sve ono što nikada nisu imali!

Кada je o tome reč, i ovdašnje okretanje prema Evropskoj Uniji ima mnogo sličnosti sa jugoslovenstvom. U oba slučaja je reč o utapanju Srbije u nešto veće od nje same, tuđe svemu našem. I mnogi među nama, još neizlečeni od virusa jugoslovenstva, opet hoće da se ratosiljaju Srbije kao države i sebe kao ”samo Srba” (kao da je to nešto ”primitivno”, ”premalo” i ”nepošteno”, nekako ”šovinističko” i ”nazadno”, jer su tako naučeni). Napomenuću, pritom, da nijedan narod na svetu nema tu i takvu, bizarnu (jugoslovensku) autošovinističku i destruktivnu svest kao nekadašnji Srbi, a sada Jugosloveni. Кao nekakvi dobrovoljni janjičari, što sami, u zrelim godinama, uskaču u korpe na konjima osvajača (danas: međunarodne zajednice).

Jugoslovenstvo je naša kletva, naš usud i NAŠ GREH pred Bogom, precima, istorijom i budućim generacijama.

To je naša izdaja i naš veliki Pad.

NESRPSKE SEKTE

Duh jugoslovenstva i titoizma se ovde kod nas izgleda samo prebacuje iz jednog oblika u drugi i ne odustaje. Pa više (formalno) nemamo Jugoslaviju, ali zato imamo: TANJUG, Jugoslovensko dramsko pozorište, Jugoslovensku Кinoteku, famozni Bitef… i toliko toga, spolja i iznutra nesrpskog i neautentičnog, jugoslovenskog.

NAŠI JUGOSLOVENI VOLE SVOJE NEPRIJATELJE: Razlog iskrivljenog slikanja Nemanjićai njihovog doba
NAŠI JUGOSLOVENI VOLE SVOJE NEPRIJATELJE: Razlog iskrivljenog slikanja Nemanjićai njihovog doba

Prosto da čovek ne poveruje koliko je takvih neo-jugoslovenskih anahronizama, opasnih za naš duhovni razvoj i kulturni život. Plus latinica (koja je, po prvi put, u Srbiju prisilno uvedena kao okupaciono pismo od strane austrougarskih trupa, pa je onda, posle Pirove pobede na kraju Velikog rata, samo dalje nastavljeno sa njom u novoj državi). Latinica je ubedljivi dokaz koliko smo zarobljeni, jer se u međuvremenu kod nas pojavio pravi pravcati nagon za latinicom (kao boljim, lakšim i prikladnijim pismom), nekakav neizdrživi poriv, gotovo narkomanska potreba i užasna identifikacija sa agresorom. Prihvatili smo nešto gore od uobičajene ropske svesti: istinsku identifikaciju sa okupatorom. U našem slučaju latinica isključivo služi kao ”anti-ćirilica”.

Naši Jugosloveni zato cene i, čak, vole svoje okupatore, sa željom da budu što sličniji njima i da im se kako-god umile. Sa sve onim ogavnim frazama iz dijapazona jugoslovenske varijante mazohističkog ”stokholmskog sindroma” (”Tako nam i treba”, ”Zaslužili smo da nas bombarduju”, ”Ma, mi smo obična .ovna”).

Takvi među nama, na svim stranama ideološko-političke (i kulturno-umetničke) scene hoće da budu isto što i naši neprijatelji, njima što sličniji. A kad konačno odu među njih, s one strane naših granica, tamo ih verno slušaju i brzo se, praktično bez otpora, pretope u poslušne građane ovih država…

Da, postoje razne jugoslovenske sekte, poput virusa gripa ili side, koji se preoblikuju, mutiraju i stalno napadaju. A to (u suštini) nesrpsko i (po posledicama) antisrpsko jugoslovenstvo se javlja, često, i u paradoksalnim formama, pa čak i među kvazi-pravoslavnim ”vanzemaljcima” (kosmopolitski narogušenim protiv svoje Otadžbine i ”svetosavskog nacionalizma”, a uvek, na rečima, protiv navodnog ”etnofiletizma”). Za njih je plemenito rodoljublje samo samoljublje, šovinizam, mržnja prema drugima. I onda koriste, kao i najgori ”drugosrbijanci”, onu (srpskoj istoriji tuđu) propagandističku frazu kako je ”patriotizam – poslednje utočište nitkova”.

Nažalost, ovakvo jugoslovenstvo na svim nivoima rađa i sebi odgovarajuće protivnike, koji srpstvo svode na najprimitivnije oblike i isključivo negativan odnos prema svemu novom, nepoznatom i ne-samo-srpskom.

Pa se naprosto ujedinjuje i međusobno potpomaže to (jedinstveno) zlo sa dva lica. Terajući nas sve dalje i dalje iz sopstvene misije i našeg pravog mesta u istoriji i nadistoriji…

UMESTO ZAКLJUČКA

I ne zaboravimo, sve dok imamo jugoslovensku laž u sebi, ne možemo da budemo dovoljno efikasni protiv ustaške (šiptarske, montenegrinske… i svake druge) laži.

Laž se, naime, kao što znamo – pobeđuje samo istinom.

P. S.

I da se ne kaže da nisam objektivan i da ne mogu da nađem ništa što zavređuje pohvalu u ovoj TV seriji, izuzeo bih iz ove moje kritike – uvodnu špicu ”Nemanjića”, uz mistični, čudesni glas Divne Ljubojević. Da je i ostatak serijala urađen u tom duhu, onda bi moj tekst bio vedra i radosna apologija, a ne ovako sumorno objašnjenje razloga ovakvog, nezapamćenog neuspeha.

 

 

 

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Srpski poslovni Almanah - Veliki