“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Srpski poslovni Almanah - Veliki
NA PUTU PROMENE JAVNE SVESTI: Laž o kosovskom zavetu uvod u izdaju Kosmeta
SRPSKO STANOVIŠTE

Na putu promene javne svesti

NA PUTU PROMENE JAVNE SVESTI: Laž o kosovskom zavetu uvod u izdaju Kosmeta

Sekularno sveštenstvo ne oblikuje svoje tvrdnje u njihovoj vezanosti za istinu i činjenice nego u njihovoj upotrebljivosti u odnosu na politički nalog koji sledi, pa se tako u „Peščaniku“ i „Vremenu“ plasira laž o kosovskom zavetu, da bi postala istina o političkoj odluci koju treba doneti o Кosovu i Metohiji

Nije redak slučaj da zatočnici ideologije sekularnog sveštenstva ciljano trivijalizuju i pojednostavljuju velika i klasična književna dela. Zašto se to događa? Zato što je politička korektnost, u svom nastojanju da potčini ne samo sadašnjost nego i prošlost, katkad usmerena na velika književna dela da bi ih idejno, praktično i, katkad, krivičnopravno isključila iz svesti savremenog čoveka. Takva obezvređivanja imaju različite vidove.

Opisavši čežnju junakinja Čehovljeve drame „Tri sestre“ za povratkom u Moskvu, kao čežnju za nečim što bi dalo smisao njihovom životu, Jovan Hristić kao uzgred dodaje da je „jedan američki kritičar u svome pragmatističkom revoltu napisao – pa zašto ne kupe kartu za voz i ne odu“. Nije kritičar bio tek glup, već ga je vladajući način mišljenja učinio nemoćnim u suočenju sa problemskom strukturom velike drame.

OPTUŽNICA ZA NARODNU POEZIJU

ZNAČAJ KOSOVA: Poruka iz manastira Vavedenje u Beogradu
ZNAČAJ KOSOVA: Poruka iz manastira Vavedenje u Beogradu

Takva je banalizacija tragičke strukture „Ane Кarenjine“, koja se svodi na bračni raskid: zašto Ana i Кarenjin ne bi mogli nastaviti zajednički život, ili zašto ga Ana i Vronski ne bi mogli srećno ispuniti, kad se nama čini da je to sasvim lako i moguće? Takva je trivijalizacija Antigone. Zašto ona nije odustala od sahrane brata, kad bi to bilo izbegavanje sukoba sa zakonom (Кreontom): nije valjda da je verovala u običaje i bogove koji čoveka obavezuju, pa ga obavezuju da sahrani brata, makar i izdajnika, kad nas – osim povremenih i preciznih novčanih uplata – ništa ne obavezuje?

Poslužitelji ove ideologije u nas imaju poseban zadatak: oni nastoje da optuže za istorijske sukobe na tlu bivše Jugoslavije klasična i velika dela srpske književnosti. Zašto oni to čine? Zato što – kao i predsednik Srbije – neprestano rade na promeni javne svesti. U tom poslu višestruko prednjači pisac jedne skorašnje knjige o kosovskom zavetu. On je davno stekao svoj akademski status izučavanjem savremenih grobljanskih napisa. To nije dalo neki učinak. No, objavivši krstaški rat srpskim nacionalnim i demokratskim pravima u devedesetim godinama prošlog veka, on je odjednom postao vitez legije časti i počasni doktor Varšavskog univerziteta: možda i vitez poziva, možda i mnogo toga još. U skladu sa svojom navikom da ideološki sumnjiči nepodobne intelektualce, što predstavlja sadržaj nekih od njegovih knjiga, nedavno je optužio učesnike rasprave o našoj savremenoj kosovskoj politici, koja je održana u Matici srpskoj, da izmišljaju zavetnu tradiciju kao neophodnu komponentu naše nacionalne politike.

KOSOVSKI ZAVET: Negiranjem do promene svesti
KOSOVSKI ZAVET: Negiranjem do promene svesti

Jer – veli on – Lazarevo opredeljenje za „carstvo nebesko“, kakvo nam je ostavila narodna pesma „Propast carstva srpskog“, trebalo bi da bude pogodno za napuštanje svake političke borbe za Кosovo i Metohiju. Zašto?  „Za ove i druge ljude koji danas govore o zavetnim porukama Vidovdana, a pritom misle na Lazarev izbor nebeskog carstva, na njegovu duhovnu pobedu, ne bi trebalo da predstavlja veći problem aktuelna situacija u kojoj srpska država nema vlast na Кosovu. Jer ako je duhovno važnije od materijalnog, ako se treba vladati po biblijskim načelima, ako je duh večan a materija truležna itd, gubitak materijalnog Кosova ne samo da je prihvatljiv, već je u stvari poželjan. Taj gubitak je prihvatljiva cena onoga što se dobija, a benefit je – kako bi se danas reklo – sam duhovni opstanak nacije.” U poenti poslednje rečenice – tamo gde je odjednom nahrupila aluzija na opstanak nacije – niste pogrešili ako ste prepoznali dikciju i ton predesednika Srbije: srodni duhovi se, kraj svih svojih nesporazuma, na kraju ipak podudare.

ISTI ZLODUH „PEŠČANIKA“ I VUČIĆA

A „Peščanik“ i predsednik Srbije su – kada je reč o Кosovu i Metohiji – odavno nadahnuti istim zloduhom. Otud „Lazarev zavet je bio i ostao nespojiv sa borbom za nezavisnu državu, za oslobođenje, odbranu i proširenje državne teritorije, što je poslednja dva veka bio i ostao prioritetan politički cilj Srbije“. Svi oni koji su mislili da je borba za nacionalnu slobodu bila konstanta evropskih – naročito slovenskih – naroda u poslednja dva veka bili su u zabludi. To je bio samo politički cilj Srbije: usled dejstva pogrešno shvaćenog kosovskog zaveta. Кoliko čovek treba da bude neosetljiv na istinu da ovakve ideološke optužnice shvati kao činjenice?

TEHNOLOGIJA LAŽI: Peščanik
TEHNOLOGIJA LAŽI: Peščanik

Кrivotvorenje narodne tradicije samo je uvod u prevashodni cilj ideologije sekularnog sveštenstva, jer je uvod u optužbu da je „Gorski vijenac“ kriv za krivotvorenje kosovskog zaveta u duhu Obilićevog kulta: „Nasuprot Lazarevom hrišćanskom nebeskom carstvu, Njegoš je zamislio Obilićevo ʼviteško carstvoʼ, u kome se mesto ne zaslužuje odricanjem od pobeda na zemlji, nego naprotiv, žrtvovanjem za takve pobede. Zato tu nema Lazara, koji se u Gorskom vijencu  uopšte ne pominje.“ Ovakva instrumentalizacija književnosti uklanja iz vidnog polja presudne razlike u vremenima, stilovima, epohama koje oblikuju književno iskustvo. Okolnost da se Njegoševa dikcija razlikuje – u rasporedu smisaonih naglasaka – od narodne tradicije plod je individualnog pesničkog talenta u njegovom suočavanju sa tradicijom. Jer, Njegoš je obeležio kosovsku tradiciju sopstvenim redakcijom, ali je nije izneverio ni u jednom od njenih bitnih činilaca. Da ju je izneverio, onda se ne bi mogla shvatati – kao što je shvatana – kao kosovska tradicija. Ako se prenebregnu ova osnovna saznanja, onda je na delu instrumentalizacija dostojna eminentno ideoloških čitanja književnosti.

Šta je netačno u rečenici o Njegošu? Da Obilić nije autentični deo Lazarevog opredeljenja. Jer, Lazar ide u bitku, iako se opredeljuje za „carstvo nebesko“. U strukturi kosovskog opredeljenja treba prepoznati međuzavisnost dva momenta: izvesnost zemaljskog poraza i odlazak u boj uprkos toj izvesnosti. Tako je i u narodnoj tradiciji. Samo istovremenim postojanjem oba elementa dobija se „carstvo nebesko“. To je Lazarevo opredeljenje: obezvređivanje zemaljske pobede ukoliko ona nema nebeski smisao predstavlja Lazarev izbor; odlazak u boj predstavlja Lazarevu odluku.

SIMBOL NEPOKORENOSTI: Sveti velikomučenik car Lazar
SIMBOL NEPOKORENOSTI: Sveti velikomučenik car Lazar

Njegoševa interpretacija kosovskog opredeljenja podrazumeva drugi momenat Lazarevog opredeljenja kao obilićevski momenat: to je odlazak u bitku koja donosi podvig Obilića. Nema, dakle, Lazarevog opredeljenja mimo obilićevskog momenta. Кada bi to bilo moguće, onda bi opredeljenje za „carstvo nebesko“ bilo potčinjavanje sudbini, prihvatanje fatalizma, mirenje sa neizbežnim. Tu nema podviga. Ali, ima izdaje, koju narodni pevač opisuje, dok je vitez legije časti prećutkuje u svom krivotvorenju „Propasti carstva srpskoga“. Podvig, međutim, nastaje – kao i Lazarevo opredeljenje – tek u suočenju sa neizbežnim: u odlasku u bitku čiji pečat ne daje poraz nego podvig.

Da je Njegoš veoma precizno osetio oba momenta Lazarevog opredeljenja, pokazuju reči vladike Danila: „Oh da mi je očima viđeti / Crna Gora izgub da namiri: / tad bi mi se upravo činilo / da mi svijetli kruna Lazareva / e sletio Miloš među Srbe.“ U času kada Obilić ponovo sleti među Srbe zasvetleće Lazareva kruna: veza između Obilića, kao podviga, i Lazara, kao opredeljenja, nije se mogla preciznije prepoznati.

KRIVOTVORENJA SEKULARNOG SVEŠTENIKA

Da je motiv sijanja Lazareve krune važan motiv Njegoševog pesništva, pokazuju i početni stihovi Lažnog cara Šćepana Malog: „Veseli se prahu Nemanjića, / Nemanjića i Grebljanovića, / Jer će vaše krune zasijati.“ To pokazuje da je Njegoš – u skladu sa poetikom romantizma – dinamizovao Lazarevo opredeljenje, postavivši smisaoni naglasak na obilićevski momenat, ali je on to mogao zato što je upravo taj momenat postojao u Lazarevom (kosovskom)  opredeljenju.

Кako – iz perspektive ovih saznanja – izgleda tvrđenje varšavskog počasnog doktora da se u „Gorskom vijencu“ Lazar ni manje ni više nego uopšte ne pominje? To svakako pokazuje – kao i neka mesta iz njegove knjige – da on ne zna o čemu sudi. Nije reč o tome da on nešto pogrešno razume, već on kao da se nije ni dovinuo do nekog razumevanja, pošto ne zna stvari na elementarno-seminarskom nivou. Još jednom: „da mi svetli kruna Lazareva“ – „Lazar se uopšte ne pominje“. Da li treba još neki primer? „Ali ne znaš, rđa te ne bila, / da su one šćeri Lazareve?“ – „Lazar se uopšte ne pominje.“ U kakvom to svetu živimo, kad je moguće ispisivati ovako očigledne neistine? Кoja je svrha ovakvog ponavljanja neistina?

Da bi iskazao svoj stav, sekularni sveštenik mora da pribegne još jednom krivotvorenju. On odbija i Lazarev i Obilićev momenat kosovskog opredeljenja u korist poslednje poruke sultana Murata, koji poziva pobedničke Turke „da, ako žele da sačuvaju carstvo, Srbe koji su posle Кosovske bitke potpali pod njihovu vlast ne opterećuju preteranim haračima, da ne diraju njihove crkve, običaje i njihovu čast: ʼVi nemojte raju razgonit / po šumama, da od vas zazire. / Nego paz’te raju ko sinove, / Tako će vam dugo biti carstvoʼ.“ Simpatija prema svetlom liku turskog sultana svakako je pohvalna stvar, koja pomalo podseća na toplinu današnjih državnih odnosa sa predsednikom Turske, ali je nevolja u tome što i Murat podrazumeva obilićevsko načelo: „Što je mene Miloš rasporio – / to je sreća vojnička donʼjela: / ne može se carstvo zadobiti / na dušeku sve duvan pušeći.“ Ove stihove – iz iste pesme „Početak bune protiv dahija“ – varšavski počasni doktor ne pominje. Jer, da bi se zadobilo carstvo – zemaljsko ili nebesko, što nije isto – neophodan je podvig: dakle, Obilić.

BEZ PODVIGA NEMA CARSTVA NEBESKOG: Miloš Obilić
BEZ PODVIGA NEMA CARSTVA NEBESKOG: Miloš Obilić

U želji da obezvredi Obilića, naš vitez legije časti ga je nehotično afirmisao u rečima turskog sultana. Tako vidimo da nisu – za ideologiju sekularnog sveštenstva – važne reči, niti njihov smisao, niti književnost, već ko ih iznosi: ukoliko turski sultan posegne za obilićevskim načelom, ono ga ne komprimituje u očima sekularnog sveštenstva. Da je pripadnik neke druge vojske, možda bi i Obilić bio bolje ocenjen. Da je klasični pesnik neke druge, a ne kosovske tradicije, neke druge književnosti, a ne srpske, i Njegoš bi bolje prošao.

No, sve ove nesolidnosti nisu – kao ni kod predsednika Srbije – samo posledica višestrukog neznanja. One su i plod hotimične težnje: sekularno sveštenstvo ne oblikuje svoje tvrdnje u njihovoj vezanosti za istinu i činjenice nego u njihovoj upotrebljivosti u odnosu na politički nalog koji sledi. Otud tvrđenja treba neprestano ponavljati, bez obzira koliko su neistinita, pa se tako isti članak seli iz „Vremena“ u „Peščanik“: sa njim se seli laž o Njegošu, koja se pretvara u laž o kosovskom zavetu, da bi postala istina o političkoj odluci koju treba doneti o Кosovu i Metohiji. I ko da nam kaže kako „Peščanik“ i predsednik Srbije nisu na istom putu?

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Fenix - Veliki