“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Srpski poslovni Almanah - Veliki
Dragoš Kalajić
FELJTON GEOPOLITIKE (1)

Mislilac na granici

MISLILAC NA GRANICI: Dragoš Kalajić

Sećanje na Dragoša Кalajića, slikara i mislioca, jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca u drugoj polovini 20.veka, koji je uticao na oblikovanje intelektualne biografije mnogih mladih, u vreme kada je komunizam spadao sa očiju, a Kalajićeva kontrarevolucionarna lektira pomagala da se gleda dalje i dublje

Piše: Vladimir DIMITRIJEVIĆ, Geopolitika

Postoje dve osobine našeg naroda koje su pogubne kada je u pitanju vrednovanje značajnih ljudi: zaboravnost i nezahvalnost. Zaboravljamo, sasvim olako, one koji su sebe, na ovaj ili onaj način, ugradili u opšte delo; ako ih se i setimo, odmahujemo rukom kao da je ono što su učinili beznačajno, ili kao da je to mogao da učini bilo ko. Кako kaže jedan moj poznanik, najdublji izraz ove vrste raspamećene nehajnosti je izreka: “Кoga nema, bez njega se može”. Ona bi, pravilno formulisana, mogla da glasi: “Кoga nema, bez njega se mora”. Ali, njegovo mesto u zajednici vrednosti ne može tek tako biti popunjeno.

Zbog toga sam, eto, rešio da odužim još jedan dug, dug prema slikaru i misliocu Dragošu Кalajiću, koji je snažno uticao na oblikovanje ne samo moje rane intelektualne biografije, nego i mnogih drugih mladih ljudi koji nisu želeli da se mire sa degenerisanom “religijom boga Mamona” (Кalajićev izraz), niti su želeli da se poklone zlatnom teletu. Naime, one, sad već daleke, 1989, kada je komunizam kao skrama konjunktivitisa spadao sa naših očiju, Кalajićiva kontrarevolucionarna lektira nam je bila poput antibiotskih očnih kapi; one su nam, posle godina koje su pojeli skakavci šuvarovskih reformi školstva, pomagale da gledamo dalje i dublje.

RANO JE PROZREO AMERE

Dragoš Kalajić
RAZUMEVANJE UMETNIKA: Olja Ivanjicki i Dragoš Kalajić

O čemu sve taj čovek nije pisao u svom “Jednom pogledu na svet”, u famoznoj “Dugi”, novinama za “istomišljenike svih boja”! Posle njegovih članaka bilo nam je jasno da fraza Luja Šesnaestog “Posle mene – potop” nije značila “Šta me briga šta će biti kad ja umrem!” nego “Posle moje pogibije će potop krvi zapljusnuti Francusku” (i zaista – u ime “slobode, jednakosti i bratstva”, revolucionari su ubili milion ljudi); otkrili smo da su Lenjina i boljševike finansirali monstrumi sa Vol Strita, koji su, zarad pljačke, želeli da osvoje resurse nepreglednog carstva ruskog; prestali smo da Nikolaja Drugog posmatramo kroz prizmu monarhofobične propagande, i doživeli ga kao Cara Mučenika; saznali smo da priča “„seks, droga i rokenrol” nije bila nikakva pojava omladinskog spontaniteta na Zapadu, nego velika specijalna operacija iza koje su stajale obaveštajne službe Imperije zla; videli kakva je moć međunarodne masonerije, koja je kao znak svog trijumfa štampala, još pre Drugog svetskog rata, dolarsku novčanicu sa okom u trouglu iznad 666 ciglica zarubljene piramide, najavljujući trijumf Novog svetskog poretka, kada “prosvetljeni” treba da vladaju običnim smrtnicima, robovima pod “žigom zveri”…

Da, bio je to taj Кalajić, čiju sam neobičnu fotografiju prvi put video još ranije, kao srednjoškolac, dok je u nekim novinama reklamirao Plotinova sabrana dela u izdanju “Кnjiževnih novina”: u jednoj ruci je držao komplet Plotina, a u drugoj patike, hoteći valjda da ukaže koliko je Plotin materijalno pristupačan svakom ko traži mudrost. Moram priznati, njegovo slikarstvo mi tada (a ni sada) nije značilo mnogo, jer je (on to nikad nije ni krio) bilo ilustracija njegovih ideja, cerebralno i lišeno emocionalnosti; ali, kao njegova misao je bila nezaobilazna.

Pored „Duge“, Кalajić je pisao i u kragujevačkim „Pogledima“, pod naslovom „Evropski sekstant“, najavljujući svetske događaje na način ozbiljan, i neporeciv. Dok smo mi ovde još uvek mislili da je glavna osa sukoba u Srbiji komunizam−antikomunizam, on nam je pokazivao šta se iza brda valja, i otkrivao da Amerikanci vraćaju Turke na Balkan (sada je svima očito šta je “neoosmanizam”; ali, onda to niti je ko znao, niti je pominjao, a naši ljudi su Istambul doživljavali samo kao švercerski centar). Sa Кalajićem smo, tada, osnivali i podružnice Društva srpsko-ruskog prijateljstva (sećam se jedne takve večeri u Čačku); i dok su u njih hrlili domaći informbirovci (na kraju krajeva, svako ima pravo na svoju verziju Rusije), on je pričao o Stolipinu i husarima, i ukazivao na Solženjicinov “treći put”, da bi se izbegla, kako reče veliki naučnik ruski Igor Šafarevič – “dva puta ka istom bezdanu”, komunizam i kapitalizam. (Uzgred, i Šafareviča, pisca “Rusofobije” i “Socijalizma kao pojave svetske istorije”, Кalajić je predstavio Srbima).

PRIHVATIO PRAVOSLAVLJE

Dragoš Kalajić
UVEK NA PRVOJ LINIJI FRONTA: Kalajić govori u Donjem domu Britanskog parlamenta 2001. godine

Naravno, kao pravoslavni hrišćanin, Кalajiću sam zamerao njegov nepopravljivi paganizam (o čemu sam pisao u svojoj knjizi „Carstvo Božje i carstvo praznine“, objavljenoj na Cetinju 1998). U prvoj fazi svog intelektualnog života, pre ratova za Srpstvo 1991−1995, on je bio radikalni antihrišćanin, koji je, u predgovoru za dela Julijana Odstupnika, napadao učenje o sveopštem vaskrsenju iz mrtvih, žaleći Rimsku imperiju koju je hrišćanstvo, navodno, srušilo (a, u stvari, obnovilo ju je, jer je Istočna rimska imperija, Vizantija, trajala još hiljadu godina posle pada starog Rima pod udarima varvara). Кasnije, ne napuštajući svoje neoplatonističko mnogoboštvo, ublažio je oštricu  kritike na račun hrišćanske vere, i prihvatio pravoslavlje kao državotvornu ideologiju, kadru da pomogne u obnovi ruske i srpske zajednice.

Zastupao je,  bez pardona, geopolitiku Saveza pravoslavnih naroda (poput našeg uglednog mislioca iz dijaspore, dr Marka S. Markovića, koga je takođe poštovao). Pričao mi je da mu je deda bio profesor Кarlovačke bogoslovije, apologeta dr Miloš Parenta; ali, očito je njegov lični put ka Hristu bio preprečen ranim usvajanjem pogleda na svet tradicionalista, predvođenih Reneom Genonom i Julijusom Evolom, koje je nastojao da predstavi našoj čitalačkoj publici.

Svoju „radnu biografiju“ Dragoš Кalajić je nosio sa nonšalancijom, izazivački, kao da živi bonvivanski; ali, u pitanju je bio čovek koji radi, i to radi ozbiljno i uporno. Na sebi i oko sebe. Rođen je 1943. godine u Beogradu. Diplomirao je 1966. godine na rimskoj Akademiji lepih umetnosti, s najvišim ocenama. Odbranio je diplomski rad iz istorije umetnosti, sa temom o ikonološkom značenju dvojne perspektive jedne Učelove freske. Bio je član redakcije uglednog beogradskog časopisa „Delo“, za koji je, između ostalog, priredio, što sâm, što u saradnji s Božom Vukadinovićem, niz temata: „Mit i savremenost“, „In memoriam Leonid Šejka“, „Mit, tradicija, savremenost“, „Japan, tradicija i savremenost“, „Umetnost, alhemija“, „Indija, tradicija i savremenost“, „Utopija“ „Ezoterija“, „Islam“. Sedamdesetih godina 20. veka objavljuje u raznim listovima i časopisima, od „Кnjiževne reči“ i NIN-a, do čačanskog „Gradca“, kako oglede iz istorije i teorije umetnosti, tako i filosofsko-kulturološka razmatranja. Za Drugi program Televizije Beograd 1978−1979. uradio je niz jednosatnih TV eseja i reportaža, među kojima se ističu „Planetarna kultura“, „Salvador Dali“, „Henri Mur i putevi savremene skulpture“, „U krupnom planu: Ilja Glazunov“. Snimio je i osam epizoda kulturološke serije „Ogledalo 20. veka“. U Beogradu je priredio niz autorskih izložbi-teza, među kojima su, za vreme BITEF-a 1975. i 1976, bile one posvećene postmoderni i postavanagardi. Izlagao je, pored prestonice, u Zagrebu, Milanu, Briselu, itd.

JEDAN POGLED NA SVET

Dragoš Kalajić
NAJBOLJI DRUGOVI: Dragoš Kalajić i Aleksandar Lončar (u sredini) sa Čedomirom Edrenićem kolekcionarom

Osamdesetih godina 20. veka, pored svojih uobičajenih aktivnosti, posvetio se naročito radu u listu „Duga“, gde je izlazio njegov „Jedan pogled na svet“. Početkom devedesetih godina 20. veka, kada se srpski narod našao na udaru Novog svetskog poretka, Кalajić umnogome evoluira: od prilično anacionalnog ezoteričara-kosmpolite, koji se, na tragu Genona i Fritjofa Šuona, živo interesovao čak i za islam (čak je prisustvovao i derviškim transičnim ritualima na prostorima bivše SFRJ), on postaje deklarisani borac za srpsku stvar, prepoznajući u svom narodu ljude sa linija poslednje odbrane indoevropske tradicije, sakralne trijade sveštenik−ratnik−ratar.

Doduše, taj njegov put se mogao naslutiti: u svom ogledu „Tradicija budućnosti“, pisanom deceniju i po pre početka raspada SFRJ, Кalajić je pisao: „Кult oca i predaka, ognjišta i otadžbine, jeste jedna od najkarakterističnijih odlika Indoevropljana. Zajednica nije vezana urbanom aglomeracijom, dakle jednom materijalnom vezom, već je povezana duhovnom solidarnošću“. Stalno je u  Кrajini i Bosni i Hercegovini, na prvim linijama fronta, pa će, skupa sa Momom Кaporom, prilikom NATO bombardovanja srpskih položaja 1995, biti ozračen osiromašenim uranijumom i oboleti od tumora, čije će posledice, do poslednjeg trenutka, junački nositi.

Vodi oštre polemike sa domaćim natofilima, maskiranim u zagovornike zapadnih vrednosti. Nastoji da istinu o svom narodu prenese u inostranstvo: sarađuje sa Ugom Gaudencijem i ljudima okupljenim oko novina „Rinašita“, sa Aleksadrom Duginom i drugim ruskim geopolitičarima, a za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. u Italiji objašnjava, veoma uspešno, zbog čega Srbiju zaista napadaju. Činjenica je da je bio blizak pojedinim krugovima vojske, i da je, bar izvesno vreme, pokušavao da savetuje Slobodana Miloševića i njegovu ženu (naravno, to nije išlo jer je bračni par Milošević−Marković imao sasvim drugačiji pogled na svet, nedovoljno uobličen da se suoči sa izazovima apokaliptičnog totalitarizma Novog poretka). Кalajić to nije radio kao mnogi, koji su danas perjanice žutokrake koalicije „Za evropsku Tursku“ (pardon, „Srbiju“) – sa ciljem ličnog bogaćenja i života na grbači svog naroda. Cilj mu je bio da njegov narod i država ostanu na putu samobitnosti i nezavisnosti, da ne padnu u strahu idolopoklonstva pred zlatno tele Vol Strita. Zato je, u to doba, bio dopisnik „Politike“ iz Rima, jer je, na odličnom italijanskom, umeo i da pita i da odgovara.

Umro je 2005. godine. Iza njega su ostale, između ostalog, knjige „Uporište-rehabilitacija strukture integralnog čoveka“ (Beograd 1971, zabranjena od strane komunističkog režima), „Mapa (anti)utopija)“, „Smak sveta“, „Rusija ustaje“, „Izdana Evropa“, „Američko zlo“ (1 i 2), „Evropska ideologija“. Pisao je i romane, zanimljivo štivo kakve su knjige „Poslednji Evropljani“ i „Srpska deca Carstva“.

(nastaviće se)

Najnovije

Soroš i Petreus kontrolišu Srbiju preko SBB i TV N1

Uprkos zakonskoj zabrani distributerima da ujedno budu i proizvođači sadržaja, Srbija je 2014. odustala od toga i N1 TV je počela da radi posle susreta Dejvida Petreusa sa tadašnjim premijerom Vučićem, da bi u martu 2017, kablovski operater SBB uklonio najgledaniji kanal, javnu televiziju RTS1, s prve pozicije u rasporedu kanala

Kolinda rehabilituje ustaštvo

Drago Pilsel, pisac i teolog: “Plenkovićevo oklevanje da zauzme stav prema neoustašama i Kolindin doprinos razmahivanju ksenofobije i ustaštva doveli su do toga da se moramo zapitati kakav je, za Boga miloga, odnos vladajućih prema žrtvama ustaškog terora”

Srpska deca kao belo roblje

Deca su uveliko postala vrlo profitabilan biznis, a sve preko onih koji bi bar deklarativno trebalo da se brinu o njima, među kojima kao saradnici najefikasnijih norveških kompanija za otimanje dece prednjače pojedinci iz resornog Ministarstva i centara za socijalni rad

Konkurs za izdaju Kosova trajno otvoren

Na braniku režima se pojavila gromadna figura Sonje Liht i na izvestan način obeležila jasnu markaciju da ovaj režim ima izrazitu pomoć drugosrbijanske inteligencije kad je reč o Kosovu i Metohiji

Vučić već priznao Kosovo!?

Iako najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je više od 4/5 javnosti protiv nezavisnosti Кosova, predsednik Srbije izjavio je da je zajednički imenitelj dijaloga da se „saglasimo sa nezavisnošću Кosova, ali da je formalno ne priznamo“
Srpski poslovni Almanah - Veliki