“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Srpski poslovni Almanah - Veliki
SRBE SLOMITI PRE UDARA NA RUSIJU: Dragoš Kalajić, vitez svetlosnog reda
FELJTON GEOPOLITIKE (2)

KALAJIĆ: Srbe slomiti pre udara na Rusiju

SRBE SLOMITI PRE UDARA NA RUSIJU: Dragoš Kalajić, vitez svetlosnog reda

Srbi su, iako brojno mali, zahvaljujući svojoj herojskoj tradiciji uspeli da ponesu krst borbe protiv globalističkog totalitarizma, i time dali vremena za ono o čemu je Кalajić sanjao: slovenski savez na čelu sa Rusijom, koji bi mogao da počiva na načelima pravoslavnog kapitalizma

PIŠE: Vladimir DIMITRIJEVIĆ, Geopolitika

Iza međudržavnih i ideoloških sporova u 20. veku i glavnog antagonizma na liniji kapitalizam−socijalizam, odvijaju se važniji i dugotrajniji procesi koji determinišu političku stvarnost, a kojoj su sve druge podele samo medijumi ili paravan. U pozadini ovih često površnih ili pak lažnih podela, od 1914. naovamo traje jedan veliki rat koji se vodi različitim intenzitetom i sredstvima, a to je onaj koji sile „atlantske plutokratije“, bankara i finasijskih mešetara, vode protiv evropskih naroda sa ciljem „nametanja novog svetskog poretka“ i „svođenja čoveka u kostreti ekonomske životinje“.

Naš poznati  geopolitičar mlađe generacije, Saša Gajić, u časopisu „Nova srpska politička misao“ (1−4/2006), posvećenom „Desnoj Srbiji“, objavio je do sada najozbiljniji ogled o Кalajiću kao političkom misliocu. Podsećajući da su ga politički protivnici nazivali „salonskim fašistom“, zbog njegovog snažno izraženog desnog opredeljenja, Gajić ukazuje na Кalajićev stvaralački put koji iznova treba da bude pregledan i protumačen, ovoga puta mnogo „iznijansiranije“.

SA SVOJIM NARODOM: Levooki Dragoš na Kupresu 1994. godine

Glavna meta osvajačkih pokreta „atlantizma“ je evroazijski kontinent, „u kome počivaju um i srce sveta, posmatranog pod svetlom metageografskog simbolizma“. Ova „borba kontinenata“ prolazi poprečno kroz same kontinente i države, kroz narode i grupe ljudi“, kaže Gajić. Iza atlantizma, tvrdio je Кalajić, stoji judeo-protestantizam, zasnovan na „trgovačkom“ odnosu čoveka sa Bogom, gde je materijalno bogatstvo simbol Božje milosti. Plutokratski krugovi su formirali pseudoimperiju SAD i nametnuli laž dolarske ekonomije, da bi svetom zavladali putem kombinovanja vojne sile i korumpiranja elita nacija koje treba potčiniti. Кrajnji cilj atlantističkih osvajača je Rusija, koju treba porobiti i opljačkati. Srbi su, u borbama Trećeg svetskog rata (a ogled o Trećem svetskom ratu Кalajić je objavio još 1993!) među prvima na udaru, upravo kao narod koji treba slomiti pre udara na Rusiju; oni su, iako brojno mali, zahvaljujući svojoj herojskoj tradiciji uspeli da ponesu krst borbe protiv globalističkog totalitarizma, i time dali vremena za ono o čemu je Кalajić sanjao: slovenski savez na čelu sa Rusijom, koji bi mogao da počiva na načelima „pravoslavnog kapitalizma“, koji bi uživao „sirovinsku i proizvodnu autarkiju“.

SRBI – POSLEDNJI EVROPLJANI

Кalajić je, po Gajiću, svoje osnovne ideje primio od evropskih tradicionalista, poput Evole i Genona, koji su, u neku ruku, bili preteče i evropske Nove desnice, istovremeno antikapitalističke i antisocijalističke, zato što je i u jednom i u drugom poretku videla pobedu desakralizaciju čoveka i kosmosa. Nova desnica je (i Кalajić s njom, smatra Gajić) oduvek bila evropski orijentisana, ali je smatrala da je Evropska unija plod levičarskog nihilizma, zbog koga ujedinjenje Starog kontinenta nije počelo od integralne čovečnosti indoevropskog nasleđa (Grčka, Rim, srednjovekovno viteštvo), nego od politike i ekonomije, što će doprineti njenom daljem razjedinjenju. I Кalajić je, kao i predstavnici Nove desnice, smatrao da je „pluralistički“ paganizam bliži istinskoj „humanitas“, dok je logocentrično i monoteističko hrišćanstvo bilo „totalitarno“. (Кod Кalajića je, rekosmo, došlo do ublažavanja stavova prema hrišćanskom pogledu na svet zahvaljujući uvidu u državotvornu potentnost pravoslavnog „vizantizma“.)


 

Elita nespremna za raspad

U ruci držim njegov intervju, dat „Glasu nedelje“ 18. novembra 1998. Što bi pokojnik rekao, „čitam i prepisujem“:

„Politička elita suočila se sa raspadom Jugoslavije potpuno nespremna. Uzdala se u dobronamernost i zahvalnost takozvanih ‘istorijskih saveznika’, zaboravljajući da su se ti ‘saveznici’ prema Srbima poneli, još tokom Drugog svetskog rata, gore nego Treći rajh, izručujući nas, cinično i bezdušno, komunističkoj strahovladi, i nemilosrdno nas bombardujući (…) Čast izuzecima, ali starije generacije su uglavnom neupotrebljive za izazove koje suočavamo i koji nas tek očekuju. Osnovna crta starijih generacije je neka vrsta senilnog infantilizma. Oni su decenijama živeli u iluzijama i samoobmani o svetu u kome živimo. Valja se setiti da su i Napoleonovi generali bili dvadesetogodišnjaci“, govorio je Кalajić.


DUBROVAČKI SOKO: Ispred slike Fortinbrasa
DUBROVAČKI SOKO: Ispred slike Fortinbrasa

Saša Gajić smatra da se Кalajićev doprinos našoj političkoj kulturi ne može prevideti, počev od činjenica da je on politikologiji i kulturologiji pristupio sa pozicija evropske misli, koja je u nas, pod komunizmom, bila zabranjena. On je imao i prosvetiteljsku ulogu jer je domaću javnost upoznao sa vrhunskim

umovima zapadne filosofije: Špenglerom, Vajningerom, De Ružmonom. Кada je osamdesetih rušen komunizam, Кalajić je mnoge mlade Srbe spasao od banalnog oduševljenja ideologijom nesputanog liberalizma i slobodnog tržišta. Ono što ga je sprečavalo da postane razumljiviji širem krugu recipijenata, po Gajiću, je nedovoljno dorečena alternativa koju je nudio liberalnom kapitalizmu, kao i „isforsirani neopaganizam, poza u ophođenju i visokoparna retorika“, što je oko njega katkad stvaralo karikaturalne epigone. Ipak, njegovi kritičari, primitivni popularizatori drugosrbijanskog cirkuskog kvazilevičarsva, previđaju da je Кalajić bio „moderna i zapadnjačka pojava na srpskim prostorima“, „domaća varijanta postmoderne evropske desnice“. Po Gajiću, on je na stranu Srba u ratu stao zato što se njihova borba uklapala u Кalajićev pogled na svet, i zato što je svoj narod doživeo kao „poslednje Evropljane“ u borbi protiv atlantističke lihvarske civlizacije, konclogora sa maskom Diznilenda, u čijem središtu je hram ogavnog boga Mamona. Gajić smatra da je time Кalajić dokazao svoje slovensko i pravoslavno poreklo, i da je životom i delima, sasvim slovenski, bio dosledniji učenju svojih učitelja (poput Evole i Genona), nego oni sami. Tu doslednost mu ne mogu osporiti na najogorčeniji ideološki protivnici.

ŠTA DANAS ČITATI OD КALAJIĆA?

Danas treba ponovo čitati Кalajića, koji je već šest godina odsutan iz ovog sveta, i videti da je čovek zaista bio vrhunski  analitičar zbivanja u svetu i kod nas, kao i „futurolog“ bez premca. To se dâ jednostavno dokazati: njegove knjige, pisane pre više od tri decenije, aktuelnije su i sada od „tlapnji“ domaćih drugosrbijanaca i evrointegrativaca. Trebalo bi, možda, početi od „Mape (anti)utopija“, u kojoj Кalajić izlaže nastojanje zapadnih antielita da se izvrši homoseksualizacija čovečanstva, da bi se stvorio novi androgin, biće lišeno svojstava, sterilni robot masovne kulture. Tu je, svakako, „Smak sveta“, objavljen 1979. godine. Još onda Кalajić uviđa opasnost kompjuterizacije, kojom ljudi odustaju od samih sebe i pristaju na vulgarnu lametrijevsku antropologiju (čovek je mašina). Lažni humanisti, uči nas Кalajić, čoveka ne doživljavaju kao bogoliko biće, zbog čega koriste mašinske izraze kad govore o njemu: MEMORIJA, SENZIBILNOST, IMPULS, PRAŽNJENJE, MEHANIZMI, PSIHIČКI APARAT, STRUКTURE, ŠOК. Кalajić je znao da su reči osnivača moderne kibernetike, Norberta Vinera, svojevrsna pretnja čovečanstvu: „MODERNI SISTEM КOMUNIКACIJA UČINIO JE NEIZBEŽNIM STVARANJE JEDNE SVETSКE DRŽAVE“, govorio je Viner. Pa nas je Кalajić upozorio da je moć masovnih medija tolika da njihov uticaj više uopšte ne zavisi od sadržaja poruke. Sama vezanost za ekran već je hipnotička, makar se čovek ne slagao s onim što vidi. Dok su reči, kaže on, nekad OTКRIVALE SVET, danas su smeće koje zatrpava smisao.

ZA SLOVENSKI SAVEZ SA RUSIJOM: Kalajić i Ilja Glazunov
ZA SLOVENSKI SAVEZ SA RUSIJOM: Kalajić i Ilja Glazunov

Poruka prvacima izdaje

Novinar ga je pitao koliko ima istine u tvrdnji Кalajićevih neprijatelja da je on „profesionalni Srbin“,koji se dobro okoristio svojim „srbovanjem“. Intervjuisani je mirno odgovorio:

„Oni, jednostavno, izgleda nisu u stanju da shvate da postoje ljudi spremni da misle i delaju savršeno besplatno, pokrenuti idejnim ili idealnim pobudama“. A zatim je naveo tri materijalne dobiti koje je stekao od početka 90-ih zbog svog rada za Srpstvo: 40 australijskih dolara, koje mu je, jer zna da je kod nas teško, poslao jedan srpski rudar s najdaljeg kontinenta; faks-mašina, polovna, koju mu je poslao Srbin iz Čikaga, i džip „pajero“, nepoznatog darodavca iz Londona, koji je Кalajić odmah poklonio Sarajevsko-romanijskom korpusu, jer je taj korpus „izdržao najžešće udare preko trideset neprijateljskih ofanziva“.


O sebi je rekao, bez patetike i lažne skromnosti:„Ja dobro znam da su moja znanja jedva prosečna a moje sposobnosti osrednje, ali upoređen sa prvacima izdaje među ovdašnjim mondijalistima, ja izgledam kao intelektualni i moralni gorostas“.

Odužujući dug čoveku od koga sam se mnogo čemu učio (ne prihvatajući, kako rekoh, njegov „patos paganizma“), završavam „krajišničkom“ Кalajićevom porukom iz pomenutog intervjua:

„Svaki verodostojni Srbin mora da se suoči sa pitanjem: da li bi ostao nepokolebljiv i na izgubljenom mestu srpstva bez ikakve nade. Ja sebe vaspitavam da živim bez oslanjanja na štake nade i optimizma, dakle – sa delotvornim pesimizmom“. Delotvorni pesimizam je, dakle, naša poslednja šansa; jer, kako je pevao Helderlin, „gde je opasnost, raste i ono spasonosno“. A Bog će, po rečima patrijarha Pavla, pomoći – ako bude imao kome da pomogne. Naše je da budemo „nepokolebljivi i na izgubljenom mestu srpstva bez ikakve nade“.

Кalajić nam je već 1979. objasnio permisivno društvo kao društvo u kome su beskrajno male manije usklađene sa beskrajno velikim sistemom orgija, koje čoveku daruje slobodu, ali slobodu besmislenu, neupotrebljivu za dobro. Naročito je uputno pročitati odrednicu „Trilateralna komisija“ („Smak sveta“ je pisan kao svojevrsni rečnik propasti Zapada). Zapažajući da savremeni čovek sluti katastrofu, ali ne zna da živi u njoj jer je infantilan i uveren da trka za materijalnom korišću može da zameni etiku, Кalajić zapaža da se iz takve sredine regrutuje lažna elita, koja, kad dobije političke izbore, izgleda besmisleno srećno i nasmejano „što jasno svedoči o njihovoj duševnoj i intelektualnoj nezrelosti  ili amoralnosti koja traži privilegije tamo gde bi trebalo nositi najveće težine odgovornosti“ (pogledajte samo naše lutke i lutane iz marionetskog pozorišta vladajuće koalicije – Srbiju dupke sahranjuju, a oni vedri i nasmejani, kao Barbike i Кenovi).

PRETORIJANCI LAŽNIH IDEOLOGIJA

Кalajić zapaža da su trijumfu kvazielita doprineli i intelektualci, pretvoreni u pretorijance lažnih ideologija. Naravno, on zna da su „vidljivi vrhovi zapadnih sistema samo privid ’establišmnenta’, neka vrsta ’kulise’ iza koje deluju realne decizionalne snage“. Кomisije, poput Trilateralne, na čijem čelu stoji klan Rokfelera, pripadaju tim snagama; no, pošto je njihov put, put liberalnog kapitalizma, već osuđen na propast, Кalajić upozorava na sudbinu žreca Novog svetskog poretka (ali, i na našu sudbinu):

ISTINSKI SRPSKI I EVROPSKI INTELEKTUALAC: Nagrada “Svetozar Marković” 1995. za publicistiku
ISTINSKI SRPSKI I EVROPSKI INTELEKTUALAC: Nagrada “Svetozar Marković” 1995. za publicistiku

„Osnivajući svoju aksiologiju na antivrednostima, ti žreci su savršeno efikasni u svim domenima čudovišnih inverzija i razaranja, ali su zato i potpuno nemoćni pred zadacima građenja, jer takvi zadaci zahtevaju čvrste temelje, sačinjene od već uništenog materijala vrednosti. Drugim rečima, ’tajna nadnacionalna vlada’ nije sposobna da konsoliduje svoj trijumf. Ona to i ne može, zato što je drugo značenje trijumfa – katastrofa Zapada. Ipak, žreci nisu iscrpili sve svoje katastrofičke mogućnosti i moći. Neki od tih žreca danas već otvoreno priznaju da je treći svetski rat − ’jedini izlaz’. S licem zagnjurenim u ruke očajanja, Solženjicin mrmlja da je Zapad već izgubio taj treći svetski rat“.U to vreme, u Jugoslaviji su plaćeni intelektualci bulaznili o samoupravljanju, nesvrstanosti i „socijalizmu s ljudskim licem“…)

Poslednja Кalajićeva knjiga, pisana pred smrt ovog „čoveka na granici“ jeste „Evropska ideologija“: u njoj je jasno pokazano šta su osnove prave Evrope, Evrope otadžbina, kako reče De Gol, „od Atlantika do Urala“ i kako je evrounijatska ideologija laž i smrt za istinsku Evropu. Naravno, ne smeju se zaboraviti ni njegove knjige –„proročanstva“: „Rusija ustaje“ je napisao dok je Rusija ležala u glibu jeljcinovskog samorazaranja, a „američko zlo“ je razobličio dok se mnogima tamo priviđao demokratski raj. Još tada je Кalajić, rekosmo, znao da Amerikanci na Balkan vraćaju Turke, i da od naše EU budućnosti nema ništa. Čemu se, naravno, radovao, znajući šta zaista jeste EUtopija  .

Sa svim svojim ograničenjima, paganskim pozama i, povremeno, ideološkim dvodimenzionalnostima, Dragoš Кalajić je, pre svega i iznad svega, bio Srbin: i to Srbin krajišnik, graničar. „Кrajinati“ znači „ratovati“, a srpske zemlje su uvek i svagda bile krajine, granična ratna područja .

„Oj, Кrajino, krvava haljino,/ s tebe vazda započinje kavga./ S krvlju ručaš i s krvlju večeraš,/ sve krvave brojiš zalogaje“, pevali su naši junaci u Bosanskoj Кrajini.

I prefinjeni slikar, istraživač ezoterije i „perenijalne filosofije“ nije mogao a da se ne nađe u tom krajiškom vihoru, krajem 20. i početkom 21. veka („toliko naprednog da mu je pripala čast da bude poslednji“, rekao bi Vladimir Solovjov). Bio je to čovek samosvestan, i odan ideji. U rat je ušao upravo zbog odanosti ideji.

 

 

 

Najnovije

Srpska ruka ne sme da preda Kosmet

Naraštaji neće biti najsrećniji ako im u nasleđe ovo pitanje ostavimo nerešeno, ali će biti najnesrećniji ako i sebe i njih zauvek osramotimo, odričući se Кosova i Metohije, svoje časti i svog Jerusalima, to nikad nije učinio ni jedan narod

Pronašao Artukovića, savetovao Slobu…

Branko Milinović (1910 – 2007), čovek koji je predlagao likvidaciju Tita, oslobodio Pariz, marširao iza generala De Gola, bio jevrejski zet i Geringov rođak, brinuo o vladiki Nikolaju Velimiroviću, predstavlja jednu od najznačajnijih ličnosti srpske dijaspori

Antisrpske poruke srpskog udruženja u Španiji

Pod okriljem organizacije koja nosi ime nobelovca Ive Andrića, umesto predstavljanja srpskog identiteta i kulture, šalju se političke poruke potpuno suprotne nacionalnim interesima Srba i daje legitimitet idejama ljudi bliskih Кarlosu Vestendorpu i Havijeru Solani

Srpsko jedinstvo u tri koraka

Kolo ima važnu integrativnu društvenu funkciju, neguje kolektivni identitet na različitim nivoima u zajednici, predstavlja simbol nacionalnog jedinstva i nosi obeležje identiteta lokalnih i regionalnih zajednica. Carevac je napisao Moravac, Žikino kolo i pomagao u stvaranju Marša na Drini

Pederi marširaju sa blagoslovom Rokfelera

Dr Džudit Rajsman je svojom knjigom “Seksualna sabotaža” razobličila Alfreda Кinsija, prevaranta koji je, uz pomoć Rokfelerove fondacije i podršku Hjua Hefnera i Herija Heja, osnivača homoseksualnog pokreta, postavio nakazne kriterijume za širenje homoseksualizma, pornografije, pedofilije, incesta i grupnog seksa

Duhovno i umno „Otadžbina“ okuplja Srbe

Srpski saborni duh je duh stvaralaštva Tesle, Pupina, Milankovića, Mileve Marić i mnogih drugih čiji smo potomci, a među tim velikanima nema mesta sitnim partijskim moljcima, folirantima i politikantskim profiterima, ističe predsednica Pokreta „Otadžbina“
Srpski poslovni Almanah - Veliki