“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Fenix - Veliki
Srpski monasi
STUB PRAVOSLAVLJA

Kako postati monah

KAKO POSTATI MONAH: Pouzdani stub vere

Poslušnost, siromaštvo i bezbračnost su tri monaška zaveta ili vrline koje predstavljaju srž monaštva i čine smisao monaškog podviga

Monasi su se pokazali kao pouzdani stub vere, posebno u teškim vremenima za pravoslavlje. Otuda, od srednjeg veka pa na ovamo, samo monasi mogu da se ustoliče u čin episkopa, a tokom vladavine Osmanlija, recimo, nije slučajno što su baš manastiri, kao monaški domovi, bili centri očuvanja i širenja pravoslavlja.

Kad se za nekog kaže da se zamonašio u običnom, civilnom svetu primetna je prećutna začuđenost i zapitanost: zašto se tako mlada, lepa i obrazovana ličnost odlučila na takav korak? Takva zapitanost i nije čudna. Monaštvo  u svojoj suštini predstavlja poseban način života, isključivo posvećen duhovnosti, molitvi i podvigu, u potpunom povlačenju od sveta. Kako tvrdi sveti monah prepodobni Jovan Lestvičnik, postoje tri razumna razloga za izbor monaškog puta, a to su: ljubav prema Bogu, želja za Carstvom Nebeskim i iskrena želja za pokajanjem. Ukoliko toga nema u samom početku, onda je sve ostalo po pravilu samo parodija monaškog života. Poslušnost, siromaštvo i bezbračnost jesu tri monaška zaveta ili vrline koje predstavljaju srž monaštva i čine smisao monaškog podviga.

U pravoslavlju postoje samo monasi i monahinje i oni nisu organizovani po redovima kao kod katolika, već je svaki manastir celina za sebe. Odeća i način života im je svima veoma sličan, i nisu prvenstveno fokusirani na spoljne manifestacije, odnosno prema crkvenom služenju, već više vode brigu o onome što je unutrašnji doživljaj, usmereni ka spasenju, izraženom kroz svedočenje molitvom, postom i askezom. Zato su i pravoslavni manastiri oduvek bili obrazovni i dobrotvorni centri, rasadnici duhovnosti i ljubavi prema ljudima.

TRI GODINE ISKUŠENIKA

Manastir Visoki Dečani
Manastir Visoki Dečani iz 14. veka uvršten na UNESCO listu svetske baštine (Foto: sr.wikipedia.org)

Monašenje, čin kojim neko postaje monah, je sličan krštenju i ne svodi se samo na svečana obećanja, već označava novu egzistenciju monaha. U istočnom monaštvu postoji raznovrsnost praksi koje se mogu naći u slovenskom, grčkom i ostalim monaštvima. Kada neko ko želi da se posveti monaškom životu dođe u manastir, prolazi kroz tri koraka: prvo je iskušenik, dakle početnik, potom je monah male shime, krstonosac ili stavrofor, i na kraju monah velike shime. Iskušenik, koji ulazi u manastir, čini to u nameri da časno pristupi u takozvano “anđeosko stanje”, zato što se monasi odriču svih svetovnih stvari, ne stupaju u brak, ne stiču i ne poseduju imovinu, te žive kao i “anđeli na nebu, slaveći Boga danonoćno i tvoreći Njegovu volju u svemu što čine”.

Onaj ko želi da postane monah mora prvo da se pripremi za taj čin, u koji ulazi kao iskušenik. U periodu od najmanje tri godine, iskušenik mora da se priprema pod vođstvom nekoga ko je iskusan u monaškom životu, boreći se da izvrši poslušnosti koje su mu date i pripremajući se psihički, kroz rad, poslušnost, post, bdenja, i duhovno, kroz svoje molitveno pravilo i poslušanjem svome starcu. Ovaj trogodišnji pripremni period postoji još od najranijih vremena, jer je sveti Pahomije, osnivač ovog “zajedničkog života”, opštežića, zaveštao da se “nikom ne dozvole viši podvizi dok ne prođu bar tri godine… Neka niko ne pristupi ovoj oblasti dok ne izvrši neki teži podvig”.


Monahinjama se ne ljube ruke

Pravoslavno monaštvo obuhvata kako muškarce tako i žene. Opšta pravila za organizovanje monaškog života, monaške činove, postrig, navike su isti za sve monahe, a ciljevi i težnje vezane za monaški život su takođe isti i za muškarce i žene. Uobičajeno, žene monahinje žive u ženskim manastirima, i kao što se monasima obraća sa “brate” ili “oče”, tako se monahinjama obraća sa “sestro” a igumanija, starešina u manastiru, sa “mati”. Od ženskog monaštva se ne traži blagoslov i ne ljubi se ruka.


Tradicionalno, nakon što je proveo kratko vreme u mirjanskoj odeći, iskušenik se oblači u skladu sa monaškim pravilima, u podrasnik, stihar ili donju mantiju, i skufiju, monašku kapu. Podrasnik je jednostavna haljina sa uskim rukavima koja dopire do gležnjeva, a skufija je kruta kapa kružnog oblika koja je zajednička svom pravoslavnom sveštenstvu i monaštvu. Ova odeća je uvek crne boje, kao i ostala monaška oprema, što označava pokajanje i mrtvilo za spoljašnji svet, tumači sajt Bogoslovije svetog Tihona u Pensilvaniji, u Americi.

Nakon što je proveo određeno vreme kao iskušenik, može preći na naredni korak, a to je rasoforni monah, koji se i dalje smatra za početnika, ali u posebnom smislu. On ne polaže monaški zavet, kao što to čine monasi male i velike shime, ali se i dalje smatra, iako nesavršenim, istinskim monahom. Ne može da se ženi, ne može da napušta manastir bez odobrenja, a ako bi napustio manastir i oženio se, potpao bi pod ekskomunikaciju. Ipak je i dalje početnik.

Uvođenje u čin rase se obično obavlja nakon jednog od kanonskih časova. Stojeći pred igumanom, kandidat se postriže, seče kosu u obliku krsta u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, ukazujući da on od sebe odbacuje sve prazne reči i dela, kao i da na sebe preuzima “jaram Gospodnji”. Iguman ga onda oblači u rizu ili gornju mantiju, spoljašnju mantija sa širokim rukavima, i stavlja kamilavku, kapa sa ravnim vrhom.

POLAGANJE ZAVETA

Manastir Meteori
RASADNICI DUHOVNOSTI: Manastir Meteori u Grčkoj

U drevna vremena riza se nosila u dane žalosti i ona označava da početnik mora da žali zbog svojih greha. Kamilavka, koja štiti od toplote, označava da početnik mora da ukroti toplotu svojih strasti. Stoga se početnik i zove rasofor, odnosno “onaj koji nosi mantiju”, ali on još nije dao monaški zavet. Onaj koji je udostojen čina rasofora nije u obavezi da dalje napreduje u monaškim činovima, i mnogi to i ne čine po svom izboru, mada ni početnici nisu u obavezi da napreduju u rasofor, koji predstavlja preduslov za naredni korak u monaštvu, a to je mala shima.

U monaštvu su prvobitno postojala samo dva čina: iskušenik i monah “anđeoskog lika”, ili velike shime, koji je za svakog monaha najpoželjniji podvig. Još od davnina monasi su govorili o velikoj shimi kao o vrhuncu monaštva, gde monah voli Boga savršenom ljubavi u skladu sa Jevanđeljem, svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim (Matej, 22:37). U određeno vreme pojavila se mala shima kao pripremni korak za veliku shimu. Opštežiće – zajednički život monaha male shime postaje poznat kao zaručenje i izolacija odnosno osama, život monaha velike shime u okviru manastira, kao stvarni brak.

Osnovna karakteristika čina male shime jeste postrig i polaganje monaškog zaveta. Monaški postrig, ili monašenje, može se posmatrati kao svetotajinski brak duše sa Nebeskim Ženikom, ali se takođe može posmatrati i kao drugo krštenje budući da je sama ceremonija slična ceremoniji samog krštenja. Kandidat za monaški postrig dolazi kao pokajnik, kao i na krštenju – u originalnom grčkom tekstu obreda kandidat se označava kao katihumen ili oglašeni, i on ispunjava, na određen način, katihumenat koji prethodi monaškom postrigu za vreme trogodišnjeg iskušeničkog perioda.

Kandidat stoji razodeven u priprati crkve kao za krštenje, označavajući da se stari čovek odstranjuje, a novi čovek rađa. Zaveti se daju kao pri krštenju, slično zavetima o odricanju, veri i poslušnosti do kraja života, a daju se kao odgovor na određena pitanja, takođe kao kod krštenja. Dodeljuje mu se novo ime, a i kosa se postrižava, baš kao na krštenju. Novom monahu se daje krst, kao što se stavlja krst oko vrata novokrštenome, i u ruke mu se daje da drži upaljenu sveću, takođe kao novokrštenome.

Dakle, očigledna sličnost monaškog postriga sa činom krštenja nije slučajna. U uputstvu datom monaškom katihumenu u činu velike shime, paralelno sa činom male shime, izgovaraju se sledeće reči: “Drugo krštenje primaš… i bićeš očišćen od svojih greha”.

Takođe u monaškom postrigu se vidi svetotajinski čin povratka bludnog sina kući svoga oca, gde, u početku, on stoji udaljen od kuće svoga oca (u priprati ulaza u svetilište) kao pokajnik, pošto je napustio svet nakon ispijanja čaše obmanjujućih naslada. Videvši ga izdaleka, kao što je otac spazio svog bludnoga sina, monasi dolaze da ga pozdrave i doprate do vrata oltara, gde ga čeka njegov otac, iguman.

Nakon završetka postriga, novi monah se oblači u skladu sa monaškim činom. Daje mu se da nosi tkaninu u obliku kvadrata koja se zove paraman, dodatak mantiji, na kojoj je predstavljen Hristov Krst sa kopljem, trskom i sunđerom, i sa natpisom: „Na telu svome nosim rane Gospodnje“. Ovo je pričvršćeno oko ramena i struka sa vezama koje su zašivene u uglovima, i služe da podsećaju monaha da je na sebe preuzeo Hristov jaram i da mora da kontroliše svoje strasti i želje. U isto vreme oko vrata mu visi krst (često je vezan za isti konopac sa kojim je povezan paraman), označavajući da je on Hristov sledbenik.


Novi čovek, novo ime

Pri činu male shime, kandidat stoji razodeven i bosonog u priprati, noseći samo jednu vrstu košulje, čekajući, kao pokajnik, da bude sproveden u kuću svoga oca. Prilikom sprovođenja igumanu, početnik usput čini tri metanije i zatim se zaustavlja ispred carskih dveri gde ga čeka iguman. Pred njim stoji stalak na kom se nalaze položeni krst i Jevanđelje.

Iguman ga zatim pita šta on ovde traži svojim dolaskom, a kandidat daje odgovor: “Tražim život isposnički”. Iguman ga zatim nastavlja ispitivati da li on teži “anđeoskom liku”, da li sebe predaje Gospodu svojom vlastitom voljom, da li namerava da ostane u manastiru i vodi umrtvljen život do poslednjeg daha, da li namerava da se drži u devstvenosti, celomudrenosti i pobožnosti, da li će ostati poslušan ocu nastojatelju i bratstvu sve do smrti, kao i da li će dobrovoljno izdržati ograničenja i teškoće monaškog života. Kada on na sva pitanja odgovori sa: “Da, časni oče, uz Božiju pomoć”, onda ga iguman opominje o prirodi monaškog života, i onda se početnik obavezuje da će se držati svojih zaveta, koji su uključeni u Činu monaškog veroispovedanja sv. Vasilija Velikog.

Zatim, zbog provere njegove spremnosti iguman mu tri puta daje makaze kojima treba da se izvrši postrig, svaki put tražeći da uzme makaze i da ih vrati. Početnik svaki put uzima makaze i vraća ih nazad igumanu, celivajući njegovu ruku. Onda iguman postriže kosu početnika u obliku krsta, govoreći: “Naš brat se postriže sečenjem kose sa njegove glave u ime Oca i Sina i Svetoga Duha”, i čineći to menja ime početnika u drugo, u znak potpunog odricanja od sveta i savršenog samoposvećenja Bogu. Naravno, prvi čin poslušnosti novog monaha jeste prihvatanje novododeljenog imena.


BROJANICA – DUHOVNI MAČ

Patrijarh Pavle
PRAVI KALUĐER: Patrijarh Pavle na jednom od svojih beogradskih putovanja trolejbusom

Onda se monahu daje podrasnik, isti onaj koga nose iskušenici. Kožni kaiš, napravljen od kože mrtve životinje označava mrtvilo sveta, pričvršćen mu je oko bokova. Ovo opasivanje oko bokova takođe predstavlja telesnu obamrlost i spremnost da služi Hristu i njegovom povratku (Luka 12:35-37).

Zatim se monahu daje mantija, ogrtač, dugačka haljina bez rukava takođe zvana ogrtačem neraspadljivosti i čistote, gde odsustvo rukava znači zabranu svetovnih težnji. Na glavu mu se stavlja kamilavka sa velom, na ruskom zvana klobuk, ili kapa spasenja. Veo označava da monah mora prekriti svoje stvari od iskušenja i zaštiti svoje oči i uši od svih taština. Krila vela datiraju još iz vremena sv. Metodija (846), konstantinopoljskog patrijarha, koji je ranjen u lice za vreme vladavine cara Teofila ikonoborca. Kako bi prekrio svoje rane, svetitelj je nosio krila sa svojim velom pričvrstivši ih na donji deo lica. Tako se krila vela koriste od tada u znak sećanja na patnje ovog svetitelja. Naposletku monahu se daju sandale da nosi na nogama.

Nakon odeće, monah dobija molitvenu brojanicu, čotki na ruskom, sa mnogo čvorova za brojanje molitvi i metanija. Ova brojanica je monaški duhovni mač koji mu pomaže da pobedi odsutnost uma dok je u molitvi, i da otera zle misli iz svoje duše. Onda mu se u ruke daje krst kao štit vere, kojim će ugasiti plamene strele nečastivog. Na kraju, daje mu se upaljena sveća, koja znači da on mora težiti da bude svetlost svetu, čistotom svog života, dobrim delima i dobrim ponašanjem.

Na kraju svega, đakon izgovara veliku jekteniju sa dodatkom posebnih molbi u ime novog monaha. Himna, “Svi vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste” peva se kao pri krštenju, a zatim se čita poslanica i Jevanđelje podsećajući novog monaha da on mora voditi rat protiv neprijatelja spasenja, i kako ljubav prema Bogu mora biti veća od ljubavi prema roditeljima. Na kraju ceremonije, monah razmenjuje poljubac mira sa ostalom bratijom manastira.


Crkveni bon-ton

Osnovna organizaciona jedinica Crkve je parohija. To je određeno naseljeno područje koje je povereno na opsluživanje svešteniku. U jednom gradu može da bude više parohija, a samim tim i sveštenika. Više parohija čini namesništvo, dok je najveća organizaciona jedinica episkopija, arhiepiskopija ili mitropolija. Pomesna Crkva, na čijem čelu se nalazi patrijarh, sastoji se od više episkopija, arhiepiskopija ili mitropolija.

Sveštenik se u razgovoru oslovljava sa “Oče” (ispred ličnog imena), episkop (vladika) sa “Vaše preosveštenstvo”, a ako je mitropolit sa “Vaše visokopreosveštenstvo” ili “Sveti Vladiko”. Patrijarh se oslovljava sa “Vaša svetosti” ili “Svjatjejši vladiko”.

Kada se nađete u društvu više sveštenika prvo se uzme blagoslov od najstarijeg po zvanju, a onda eventualno od ostalih. Ako je to komplikovano da se izvede, onda se okrenete u pravcu onih od kojih niste uzeli blagoslov i uz naklon kažete “Blagoslovite!”  

Kaluđer (grč: kalógeros: kalos – častan; geron- starac; “dobri starac”) je naziv koji je u Vizantiji korišćen u početku za stare monahe, a kasnije za monahe uopšte. Staroslovenski nazivi za monaha su: inik –  usamljen ili crnorizac – po crnoj odori koju nosi. Iskušenici (oni koji se pripremaju za monaški čin) se oslovljavaju sa “brate”.


Krajnji cilj monaha jeste čin velike shime (ili anđelski lik). Onaj koji teži da dostigne ovo stanje obično se godinama bori u monaškom životu, i često mu se ne dodeljuje do samog kraja života. Oni koji dostignu to stanje obično provedu ostatak svog života u potpunoj izolaciji i tihovanju u okviru manastira ili posebno pripremljenom skitu ili isposnici, gde mirjanin ne može ući čak ni da se pomoli.

Čin velike shime se razlikuje od male shime u sledećim detaljima: monaška odeća se postavlja na Časnu Trpezu noć ranije, označavajući da je kandidat prima od samoga Gospoda; ime monaha se ponovo menja; umesto paramana, monah velike shime dobija haljinu, koja se zove analav, dok monah svakodnevno nosi krst u oponašanju Hrista. To se nosi oko vrata i na kraju doseže do zglobova. Na njemu je prikazan Hristov Krst zajedno sa kopljem, trskom i sunđerom, kao i lobanjom i ukrštenim kostima. Kao paraman, i analav je načinjen od kože mrtve životinje iz istog razloga. Umesto kamilavke sa velom, monahu velike shime se daje kapuljača na kojoj je izobraženo pet krstova, i to jedan na čelu, jedan na leđima između ramena, jedan niže na leđima, kao i po jedan na svakom krilu vela.

Najnovije

Šta se krije iza “podele Kosova”?

Albanci već traže teritoriju juga Srbije, a što se tiče podele, Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Кosova – nipošto je neće predati, može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorija, smatra sagovornica portala Evroazija dejli

„Oluja“ u Hrvatskoj još traje

Broj Srba na Kordunu pao je ispod deset odsto, na Baniji ispod 15 odsto, a u ovim regijama je pre „Domovinskog rata“ srpska populacija bila u znatnoj većini, tako da Srbi doživljavaju biološki slom

Sve što ste obećali, slagali ste!

Povod za pismo Momčila Trajkovića iz Čaglavice sa Kosmeta je susret delegacije Srpskog nacionalnog formuma sa Predsednikom Srbije pre šest meseci, posle ubistva Olivera Ivanovića

Nigerijska šema Vučićevog kuma

Lider na polju obnovljivih izvora Eco Energo Group, u suvlasništvu Nikole Petrovića, kuma Aleksandra Vučića, svoj razvoj je započeo preko jedne od firmi Energoprojekta i uz sumnje na prikriveno vlasništvo, zbog čega je Energorpojekt protiv svojih bivših menadžera i radnika podneo krivičnu prijavu za zloupotrebe položaja i pranje novca, koja je kasnije odbačena

General oživeo duše 16.186 rodoljuba

Komandant Кopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović osnovao je u Nišu Muzej Kopnene vojske, izdvojio žrtve sa Paštrika i Košara, zapevao četničku pesmu “Planino, moja planino” na proslavi Dana Kopnene vojske i o tome govori otvoreno i s ljubavlju za Srbiju

Naprednjaci finansiraju Tadićeve i Đilasove

Firma koju je osnovao Nebojša Krstić dobila je od Gradske uprave Beograda 90.000.000 za oglašavanje u novinama, nadovezujući se na posao koji je ista firma za sedam miliona sklopila sa JP “Službenim glasnikom” kojim rukovodi bivša DS-ovka Jelena Trivan, dok je do skoro Skupština grada poslovala sa firmom “Media point” koja se dovodi u vezu sa Draganom Đilasom
Fenix - Veliki