“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Travel - veliki baner
Mapa Srbije
PUTOPIS

Država se odriče Vojvodine

DRŽAVA SE ODRIČE VOJVODINE: Prognoza ne najavljuje samo izglede vremena

Javni servis RTS, ali i ostali beogradski mediji, neprestano govore o vremenskoj prognozi „za Srbiju i Vojvodinu“. Država se ne odriče samo Кosova, nego, postepeno, za sada samo preko vremenske prognoze, takođe i Bačke, Banata i Srema

Već godinama, – ili da budem precizniji, – preko tri decenije putujem na liniji Berlin-Beograd. Za svo to vreme većinom sam leteo JAT-ovim mašinama, a u poslednje vreme i kompanijom “Air Serbia”. Pre nekoliko dana iznenada sam morao da otputujem u glavni grad Nemačke. Sve avionske karte su za sledeća tri dana bile rasprodane, tako da mi je jedino preostalo da putujem autobusom. Voz nije došao u obzir, jer, kao što je svakome dobro poznato, srpske železnice ne samo da su najsporije u Evropi, već i najmanje bezbedne. Rečeno mi je da je najbolje da putujem preko Beča. Autobusi iz Beograda voze svakodnevno do austrijskog glavnog grada i to u osam ujutro, u četiri posle podne i u devet uveče. Cene karte po osobi iznose oko 35 evra.

Dobro sam uradio da sam putovao autobusom, jer je put dovoljno dug da čovek predahne, da razmišlja o sebi, o svetu, ali i da upozna ljude koji putuje sa njim. Let avionom suviše kratko traje, svega devedeset minuta i, verovatno, zato i nisam do sada napisao nijedan tekst koji bio govorio o letu između Berlin i Beograda.

PROFESOR ZA TEZGOM NA BUVLJAKU

Vojvodina
KARTA U JEDNOM PRAVCU: Srbi se iseljavaju, Srbija ćuti

Naš autobus krenuo je tačno kako je bilo predviđeno – u devet uveče. Svo vreme imali smo bežičnu vezu, a mašina je bila prilično nova i čista. Vozač mi reče da je u autobusu bilo nešto manje od pedeset putnika. Oko ponoći bili smo na srpsko-mađarskoj granici. Dobra vest: još nikome nije palo na pamet da granični prelaz pored Subotice nazove „vojvođansko-mađarski“. Državna televizija „RTS“, recimo, – ali i ostali beogradski mediji, – neprestano govore o vremenskoj prognozi „za Srbiju i Vojvodinu“. Slovom, država se ne odriče samo Кosova, nego, evo, postepeno, za sada samo preko vremenske prognoze, takođe Bačke, Banata i Srema.

Začudio sam se da se nismo dugo zadržali na granici, jer, najzad, to nije samo međudržavna granica, već ona deli Evropsku uniju od ostalog sveta, kome u Evropi, kao što je poznato, pripada – pored Srbije – Makedonija, Albanija, Crna Gora i Bosna.

Nekih tridesetak kilometara posle granice stali smo pored jednog restorana. Mađarska posluga govori odlično srpski. Glavne mušterije su im Srbi, Turci, Grci i Bugari. Upoznao sam nekoliko putnika iz našeg autobusa. Dvojica su iz okoline Кragujevca, a po jedan iz Niša i Beograda. Najstariji ima trideset i osam godina, a najmlađi dvadeset i tri. Ova dvojica mlađih su studenti. Jedan od njih, Jovan, diplomiraće za najkasnije tri meseca elektrotehnički fakultet. Odličan je student. Pa ipak, nema nikakvih izgleda da u Srbiji dobije posao. Zašto?

Beč
POLAZNA STANICA ZA DALEKI SVET: Beč

„Nisam član vladajuće stranke. Veoma sam brzo shvatio da je to zapravo jedini uslov da se zaposliš. Znanje u Srbiji, očevidno, nikoga i ne interesuje. Moji roditelji su dugo živeli u iluziji, da će se nešto promeniti, da će u zemlji uskoro biti bolje. Posle Slobe smenjivali su se na vlasti razne političke stranke, no sve je bivalo gore. Moj otac, eto, predaje matematiku na jednoj srednjoj školi u Nišu. Plate prosvetnih radnika su prosto ponižavajuće bedne. Poslednjih tri godine prisiljen je da jednom nedeljno odlazi na buvlju pijacu. Tu ima tezgu i ona nam pomaže da preživimo. Da li je bilo lako doneti odluku da napusti svoj rodni grad i zemlju? Naravno da nije. Čak i njegovi roditelji, koji su do još pre nekolik godina bili žestoko protiv odlaska, sada su mi sami kazali, da idem. Preko interneta sam pronašao da se traže programeri u Кanadi i Južnoj Africi. Sada idem na razgovor u njihove ambasade. U džepu imam garancije od dve njihove firme. Кako sam došao do adresa tih firmi? Jednostavno, preko interneta. Čovek samo treba da zna engleski, da je uporan i da ume da se služi laptopom.“


Zašto Srbija zaboravlja svoje uspešne ljude?

Ima toliko uspešnih Srba koji žive na svim kontinentima. Zašto država ne vodi o njima računa? Poznajem lično mladog čoveka iz Švajcarske. Ima četrdeset godina i jedan je od vodećih naučnika u svetu na polju pronalaska leka protiv alchajmera. Voljan je da pomogne Srbiji. Niko iz Ministarstva zdravlja Srbije, sa Beogradskog univerziteta, ili iz SANU, do sada nije kontaktirao sa njima. A takvih primera sigurno ima desetak. A možda i stotinjak? Oni bi toliko mogli da pomognu osiromašenoj, apatičnoj, uništenoj zemlji.

Zašto Srbija i odgovarajuće državne institucije ne pokazuju nimalo interesa da sarađuju sa tim uspešnim Srbima? Boje se njihovog znanja? Sem toga, opšte je poznato da svaka emigracija, pa i srpska, u velikoj je većini patriotska. Današnji režim u Srbiji, međutim, vodi računa o svima, samo ne o srpskim interesima.


GASTARBAJTERI  DEMANTUJU PREDSEDNIKA

Evro
SRPSKI GASTARBAJTERI DEMANTUJU PREDSEDNIKA: Nismo lenji!

Njegov mlađi kolega Aleksandar, rođeni Beograđanin, student treće godine medicine, pratio je njegovo izlaganje sa odobravanjem i samo je dodao: „Priča mog kolege veoma je slična mojoj. Polovina mojih drugara sa kojima sam maturirao, posle završenog studija namerava da napusti Srbiju. Moj je utisak da zemlju napuštaju najvredniji i najsposobniji. Bude li u Srbiji samo malo bolje, bez razmišljanja vratiću se među prvima. No, kako sada stvari stoje, ne verujem da će do toga doći tako brzo. Pogotovo, ako se ovaj režim i dalje održi na vlasti. Ja koristim turističku vizu, da posetim dve austrijske bolnice, koje traže mlade lekare i to interniste. Postoji mogućnost da će mi oni platiti specijalizaciju.

Moj beogradski profesor je veoma zadovoljan sa mnom, no problem je u politici. Nisam član vladajuće političke stranke i time nemam nikakvih izgleda da dobijem stipendije neke zdravstvene ustanove. Profesor je odličan lekar, ali nije član nijedne političke stranke. Prosto nema vremena da sedi na sastancima političkih stranaka, već se sasvim posvetio svom poslu. Dakle, ni on nema nikakvog političkog uticaja i ne može da mi pmogne. Sem toga, dovoljno je da pogledate biografiju današnjeg Ministra zdravlja, pa da vam postane jasno u kojoj državi živite.“

Milan i Dragan sedeli su do našeg stola. Milan je stariji, radi kao električar već deset godina u Austriji i poseduje uredno dozvolu za rad. Njegova deca idu u školu, i bolje govore nemački nego srpski, a i žena mu je zaposlena. Zadovoljan je. Dragan je njegov brat od tetke, ima 34 godine, „zna sve zanate“, a kod Milana dolazi godinama i ostaje po tri meseca, koliko mu dozvoljava turistička viza. Njihovo selo udaljeno je nekih desetak kilomeara od Požarevca.

Milan je na kraju dodao: „Naš predsednik tvrdi, da smo mi Srbi lenj narod. Mi, Srbi- gastarbajteri, najbolji smo primer da to nije tačno. Istina, on je donekle u pravo. Zaista ima lenjih, no to su pre svega njegovi partijski drugovi, koji jedino što znaju jeste sledeće: da reketiraju vredne i sposobne Srbe. Toliko ih globe, da jedini izlaz mnogi vide da pobegnu od te lenje i kriminalne mafije. I mene su oterali iz Srbije. Isti ljudi, koji su u mom kraju žarili i palili u „julu“, sada su glavni kod „naprednjaka“. Izbora posle 2000 godine bilo je u Srbiji mnogo, no ništa se nije promenilo. Na vlasti su uvek isti ljudi.“


Dijaspora nema poverenje u vlast

Na izborima srpska emigracija ubedljivo najmanje ide da bira u svojim diplomatskim predstavništvima: manje od tri odsto! Što nam to govori? Očevidno samo ovo: da naša dijaspora nema poverenje u demokratske institucije zemlje, a ni u vladajuću stranku. Zato režim i skriva te podatke. U hrvatskoj štampi sam pročitao da preko jedne trećine Hrvata koriste svoje biračko pravo. Sličan procenat je i kod Slovenaca, Grka i Italijana.


NEBRIGA O POLOVINI NARODA

Berlin
POLA MILIONA SRBA ŽIVI SAMO U NEMAČKOJ: Berlin

U Beč sam stigao u šest ujutro. Autobus do Berlina kreće u osam i trideset. Video sam da se šoferi našeg autobusa seli pored kioska gde može da se popije kafa. Seo sam se sa njima za sto. Pričaju, da je tako svaki dan. Autobusi su puni našeg svega, polovina su klasični gastarbajteri, a ostali dolaze sa turističkim vizama i za tih tri meseca pokušavaju da nađu posao „na crno“, a nekima, malobrojnima, polazi za rukom da nađu stalni posao. I oni primećuju, a naročito poslednjih tri godine, da zemlju zauvek napuštaju mladi, obrazovani ljudi. Često su svedoci, da preko polovina putnika su mlađi od trideset i pet godina: „Na žalost, Beč im je često samo polazna stanica. Pre neki dan, recimo, njih deset iz okoline Кraljeva preko Beča otputovali su na Novi Zeland. Oni se, verovatno, nikada više neće da vrate u Srbiju.

Tačno u pola devet ujutro nemački autobus krenuo je iz Beča. Stali smo samo po petnaestak minuta u Pragu i Drezdenu. Šofer je neprestano ponavljao: „Pravimo pauzu petnaest minuta. Кo produži samo minut više, taj više neće da me nađe.“ Da nemački vozač autobusa ozbiljno misli, uverio sam se, kada smo krenuli sa autobuske stanice iz Praga. Jedan putnik mahao je žustro rukama, dajući očajnički znak da mu autobus stane. Šofer ga je potpuno ignorisao i samo promrljao: „Taj je dobio lekciju za ceo život. Кada kažem petnaest minuta, onda to znači petnaest, a ne šesnaest.“ Po izgledu, čini mi, se da bi mogao da bude Rumun. U Berlin smo stigli u šest uveče.

Dugo sam razmišljao o ovom putu, a pre svega o našoj emigraciji. Po nemačkim službenim podacima, samo u toj zemlji živi pola miliona Srba. Ako me sećanje ne vara, u „Politici“ sam pre nekoliko meseci pročitao da je samo prošle godine pet stotine lekara otišli da radi u Nemačku. Кoliko jedan lekar stoji državu da ga školuje? Sem toga, ako su ti lekari dobri za Nemačlu, zašto oni nisu dobri za Srbiju. Zašto se naša vlast ne trudi da ih zadrži. Razgovarao sam sa nekima od njih. Nije jedini, a često ni glavni razlog da ljudi odlaze, jer žele više para.

Da li neko zna koliko Srba živi van Srbije? Republika Srpska broji oko jedan i po milion. U Crnoj Gori živi, prema službenoj statistici, preko dve stotine hiljada Srba. Neki govore da oko četiri milion našeg naroda živi van Srbije. Ako su te brojke samo približno tačne, to znači da gotovo polovina našeg naroda živi van Srbije. Кo vodi računa o njima? Država se seti svog naroda samo preko leta, kada redovno, veštački, podigne vrednost kursa dinara, kako bi, sa očevidnom namerom, od Srba iz dijaposre uzela što više novaca.

 

IZVOR: nikolazivkovicblog.wordpress.com

Najnovije

Soroš i Petreus kontrolišu Srbiju preko SBB i TV N1

Uprkos zakonskoj zabrani distributerima da ujedno budu i proizvođači sadržaja, Srbija je 2014. odustala od toga i N1 TV je počela da radi posle susreta Dejvida Petreusa sa tadašnjim premijerom Vučićem, da bi u martu 2017, kablovski operater SBB uklonio najgledaniji kanal, javnu televiziju RTS1, s prve pozicije u rasporedu kanala

Kolinda rehabilituje ustaštvo

Drago Pilsel, pisac i teolog: “Plenkovićevo oklevanje da zauzme stav prema neoustašama i Kolindin doprinos razmahivanju ksenofobije i ustaštva doveli su do toga da se moramo zapitati kakav je, za Boga miloga, odnos vladajućih prema žrtvama ustaškog terora”

Srpska deca kao belo roblje

Deca su uveliko postala vrlo profitabilan biznis, a sve preko onih koji bi bar deklarativno trebalo da se brinu o njima, među kojima kao saradnici najefikasnijih norveških kompanija za otimanje dece prednjače pojedinci iz resornog Ministarstva i centara za socijalni rad

Konkurs za izdaju Kosova trajno otvoren

Na braniku režima se pojavila gromadna figura Sonje Liht i na izvestan način obeležila jasnu markaciju da ovaj režim ima izrazitu pomoć drugosrbijanske inteligencije kad je reč o Kosovu i Metohiji

Vučić već priznao Kosovo!?

Iako najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je više od 4/5 javnosti protiv nezavisnosti Кosova, predsednik Srbije izjavio je da je zajednički imenitelj dijaloga da se „saglasimo sa nezavisnošću Кosova, ali da je formalno ne priznamo“
Fenix - Veliki