“Naše političke probleme treba gledati jedanput sa čisto srpskog stanovišta” M. Crnjanski
Lemon Berry Studio
Baterija
NA TESLINOM PUTU

Traži se partner za “posao veka” sa Kinezima!

NOVI PATENT: Tehnologija za proizvodnju punjača baterija

Dr Slavko Radosavljević, vlasnik ekskluzivne tehnologije za proizvodnju punjača baterija i ugovora za snabdevanje kineskog tržišta, poziva sve potencijalne partnere iz oblasti elektrotehnike, koji imaju volju, znanje, prostor i malo novca da mu se jave preko portala Global Serbia da zajedno krenu u posao

Vratio se još novembra lanjske godine iz Marbelje u Beograd, a u svom koferu doneo je  razrađeni originalni uređaj za punjenje baterija, recimo, na skuterima za revolucionarnih sat vremena (do sada je bilo potrebno 6 do 8 sati da se napune slične baterije), potpisan ugovor sa jednim kineskim partnerom, koji je odmah pokazao zainteresovanost da mu se godišnje isporučuje i do 50.000 tih punjača, i iskrenom željom da se ceo posao počne i zaokruži u – Srbiji. Od tada doktor elektro-tehničkih nauka i penzionisani pukovnik JNA Slavko Radosavljević, rođeni Paraćinac i građanin sveta, traga za partnerom koji bi uložio početne finansije, ne veće od 15.000 EUR i organizovao proizvodnju takvih uređaja, ali od svega – ništa.

“Čovek koji ima projekat i bavi se naukom kad u Srbiji nešto nudi kao da je prostitutka. To je pravi izraz. Tako se ovde odnose prema ljudima koji imaju svoje projekte, a nemaju finansije”, rezignirano govori za Global Serbia dr Slavko Radosavljević, čovek koji iza sebe ima nekoliko vrlo zanimljivih i vrednih patentnih projekata, a koje zbog ličnog shvatanja patrotizma neće da ustupi, proda ili zajednički radi na njihovoj realizaciji sa strancima, već isključivo u Srbiji. A to onda valjda podrazumeva da se dobro izmaltretira, izloži različitim poniženjima i, eventualno, ako to nije dovoljno da odustane, krene konačno u posao.

NUDI TEHNOLOGIJU I TRŽIŠTE

Slavko Radosavljević
SLAVKO RADOSAVLJEVIĆ: Vlasnik ekskluzivne tehnologije

Zalud je dr Radosavljević objašnjavao svaku od dve stavki koje nudi u ortački posao veka sa punjačima za skutere: nou-hau tehnologiju i već obezbeđeno najveće tržište na svetu, sa oko četiri miliona skutera, koliko se procenjuje da ih danas ima u Kini. Potencijalni partneri kao da su postajali gluvi kada bi naš sagovornik pokrenuo pitanje naknade za ono što donosi u ovaj milione vredan zajednički projekat. Ali pogledajmo argumente redom.

Šta su prednosti ovog uređaja?

“Prvo, baterija se puni u kratkom vremenu, od 20 minuta do sat vremena. Drugo, proizvodnja je jeftina, košta 12 dolara samo punjački modul, mikrokontroler, plus energetski deo. Treće, prednost uređaja je i što, kad se priključi baterija na moj modul, dobija se njena kompletna dijagnostika, pa se svaka baterija puni samo onoliko koliko se ispraznila, otuda je vreme punjenja rastegljivo od 20 minuta do sat vremena. Četvrto, sa mojim uređajem baterija se napuni, a temperatura se poveća za 3-4 stepena. To je merilo kvaliteta napunjenosti baterije. I odnosi se na sve vrste i tipove baterija: na nikl-kadmijumske, metalhidridne, litijumske. Dakle imam jedno kapitalno tehničko rešenje za kojim vape sve države sveta, a posebno vojske”, objašnjava naš sagovornik u čemu je njegov uređaj originalan za svet i istovremeno daje odgovor na potencijalno pitanje: zašto su Kinezi odmah pokazali toliko interesovanje?

Za kompletan odgovor na takvo i slična pitanja vredno je čuti išta se događalo nakon što je dr Radosavljević zaokružio svu tehničku dokumentaciju i patentirao punjač.

“Moj rođak je putovao službeno za Šangaj pa sam poslao svoj uređaj u jednu kompaniju kako bi ga pogledali, a da i ja dobijem njihovo mišljenje o tome. Deset dana radili su strogo pod kontrolom mog rođaka, i pali na teme.Odmah su ponudili ugovor koji su mi poslali po rođaku sa ponudom da za njih radim u početku 2.000 punjača mesečno. Nešto malo vremena posle, poslali su dopunu ugovora, jer su napravili nove procene tamošnjih potreba i ponudili da se posle pola godine mesečno proizvodi 5.000 komada, posle godinu dana 10.000, a posle dve godine 50.000 komada mesečno. Očigledno, reč je o dugoročno dobrom i isplativom poslu”, objašnjava detalje i povoljnosti projekta.


Punjenje za elektro-auto sat-dva

Kad je reč o punjačima za elektroautomobile, dr Radosavljević kaže da to zahteva daleko veća ulaganja, daleko veću logistiku i za sada u Srbiji to me može da se isfinansira.

“Vreme punjenja bi bilo isto i za automobile, kao za skutere, s tim što su potrebne veće snage, mreža koja to može da obezbedi i uređaj koji je daleko glomazniji od ovog za skutere. Zato bismo se mi okrenuli da radimo za Kinu, Koreju, Indiju, znači tamo gde se skuteri koriste masovno, a ovde bismo radili elektrifikaciju bicikala, imamo elektromagnetne motore koje niko nema, sve to imam razrađeno. Na taj način bismo po izuzetno povoljnim cenama obezbedili masovni prevoz ljudi i roba, uz izuzetnu ekološku zaštitu u odnosu na sadašnje vreme. Svako bi na posao išao biciklom ili triciklom”, veli naš sagovornik.


PREĐENIH 100 KILOMETARA KOŠTA 20 DINARA

Koliko je procenjeno ulaganje za proizvodnju 2.000 punjača?

Baterija
Potraga za finansijerom novog patenta

“Napravio sam sledeći dogovor sa vlasnikom kineske firme: počeli bi sa 100 komada, sledeći mesec 400, posle godinu dana 1.000 komada, pa za dve godine 2.000 komada. Potrebno je 10-15 hiljada evra poičetnog ulaganja i ljudi koji imaju svoj pogon, radionicu, prostor, mesto za proizvodnju, neku elektrotehničku radionicu, i stručni kadar da se to odradi. Obezbedio sam stručno lice, svog asistenta koji radi punjački modul sa mikrokontrolerom i koji ga programira,što nam u poslu daje poptunu sigurnost da niko ne može da nas iskopira ili na neki drugi način da nam ukrade rešenje. Proizvodna fabrička cena kompletnog uređaja je oko 50 EUR, a može Kinezima da se prodaje za 100-120 EUR. S tim što za evropsko tržište kompletan punjač ne bi bio jeftiniji od 300 EUR. Moj cilj kao stručnkaka je da ubuduće materijalni troškovi proizvodnje budu što niži, da bi punjač bio još jeftiniji, a da to ne utiče na kvalitet. Time bi mogao još malo da se uveća profit proizvođača”, izvodi računicu dr Radosavljević napominjući da uz to idu i punjačke stanice.

“One koje sam ja koncipirao mogu da pune 10-15 skutera između pola sata i sat vremena istovremeno. Ako moj punjač radi za vreme jeftinije struje kod nas, pređenih 100 km koštaće vas 10 dinara, a sa skupljom tarifom 20 dinara”.

Priču sličnu ovoj naš sagovornik izložio je nekolicini potencijalnih poslovnih partnera, ali to kao da nije bilo dovoljno. Dodatni vetar u leđa svakom od onih koji bi se opredelio da radi sa dr Radosavljevićem je, svakako, primena punjača i punjačkih stanica u vojne svrhe. Budući da je i sam dete JNA, u kojoj je proveo najveći deo svog radnog veka, njegov prvi posao i danas najjača karta u ubeđivanju poslovnih partnera, ako je to uopšte neophodno, jeste primena njegovog uređaja u vojsci.

“Jedna od ključnih stvari u vojsci je borbena gotovost. Dakle, sve što je u vezi sa tim je u funkciji vremena, znači što je moguće kraće vreme da se sistem pripremi za delovanje. Svi ti sistemi baziraju se na stanju akumulatorskih baterija. Znači, kada su baterije spremni da može da se krene u akciju. Stručnjaci pogona za namensku industriju nekadašnje banjalučke industrije „Rudi Čajavec“, koja je proizvodila uređaje za JNA, napravili su 1991. godine prototipove mojih punjačkih uredjaja i krenuli su da ispituju kroz tehničko-opitni tretman, napravili smo i mobilni uređaj i tako je počelo snabdevanje vojske punjačima čije je optimalno vreme punjenja bilo dva sata. Kod drugih je to trajalo 12-14 sati”, objašnjava dr Radosavljević vojnu dimenziju čitavog posla i prostor koji bi se otvorio državi Srbiji da izvozi i prodaje ovu tehnologiju gotovo svim vojskama po svetu.

Iz te vojne priče sa punjačima ostala je i jedna zanimljiva epizoda, koja govori o nepopravljivom, možda i naivnom, patriotizmu našeg sagovornika, posebno pošto je određeni deo života proveo prvo u SAD, a potom u Španiji:

“Od tog posla zaradio sam prema izveštaju mog pravnog zastupnika 75.000 USD, što je bilo oko četiri odsto od ukupnog posla, ali mi oni nisu ništa plaćali. Kad je došlo vreme za to, bilo mi je veliko blamiranje da se tužim sa mojom vojskom kao pukovnik JNA,  koji živi u Španiji, a oni se ovde bore za srpstvo. Ja to nisam mogao, ali sam bio veoma zadovoljan kao i sada, jer sam video da uređaj uspešno radi”, kaže.


Podrška akademika Pavla Savića

“Bio sam u vojnoj stručnoj komisji sa akademikom Pavlom Savićem u Vinči i jednom prilikom dok smo na pauzi pijuckali kafu stidljivo sam primetio da punjenje akumulatorskih baterija traje mnogo dugo – 12-20 sati. Na njegovo pitanje zašto se ja interesujem za to, odgovorio sam da bi bilo korisno da to ne traje duže od sat-dva, a on mi reče: ‘Momče ako to rešiš, u startu vredi više od 200 miliona dolara!’

Odahnuo sam kad sam čuo taj odgovor od takvog autoriteta, a istovremeno dobio motivaciju da rešavam taj problem i to, isključivo, sa finansijama moje supruge, koja je bila profesor na Defektološkom fakultetu. To je trajalo dve godine. Došao sam do dve metode, koje sam praktično isprobao u svojoj kući i onda sam se dogovorio da moja proba nije važna već… Supruga je podigla kredit od 35.000 maraka i onda sam uređaj dao na ispitivanje, da bi posle tri meseca dobio sertifikat koji kaže: metode su veoma uspešne, baterije se ne greju i sto posto se dobija energija”, priseća se početaka naš sagovornik.

Dr Slavko Radosavljević je čovek starog kova, koga ni komunizam ni JNA nisu oslobodili srpskog identiteta formiranog u dolini Velike Morave, koji je uvek znao i ko je i odakle je, dokazujući i u svojim 80-im godinama gde pripada. Zato i svoj slučaj u Srbiji sa uređajem za punjenje propušta kroz “srpski filter” i kaže:

“Veoma je važno da kompetentni ljudi prvo budu patriote, da misle i rade za Srbiju i srpski narod. A ne da važi floskula ‘moja otadžbina je tamo gde me dobro plaćaju’. Svakog političara treba ocenjivati sa stanovišta da li je to što radi u korist Srbije. Nažalost nije tako.  Sramota me da kažem kome sam se sve obraćao i pisao, nisam dobio šansu da sa bilo kim stupim u kontakt, kao da sam pisma bacao u bunar”, razočarano govori dr Radosavljević, ali nema nameru da odustane.

Zamolio je da preko portala Global Serbia uputi poziv svim potencijalnim poslovnim partnerima da mu se jave preko naše redakcije ako umeju da rade, hoće da rade i uz to imaju malo novca za početno investiranje.

“Treba mi finansijer koji može logistiku da podigne na ono što će biti zahtevi tržišta. U Srbiji bi se sve radilo, a moglo bi samo da se sklapa u drugim zemljama, pri čemu je rigorozna kontrola korišćenja i programiranja mikrokontrolera naša sigurnost, dok bismo za vojske morali da prodamo tehnologiju, jer drugačije armije i ne funkcionišu”.


 

Najnovije

Prokleto sve što je oteto

Ne možemo se odupreti Americi i Evropi da nam na silu oduzmu Кosovo i Metohiju, ali ima nešto što mi možemo, a to je – da se sa time ne složimo! – rekao je patrijarh Pavle, jasno ističući da je reč o okupaciji na koju nikada ne smemo pristati, ma koliko dugo bio taj konflikt zamrznut

Inženjeri srpske svesti

U “Nedelji promene srpske svesti” koja se slučajno ili ne podudarila sa Sajmom knjiga, Kajl Skot osudio je ponovo generala Lazarevića, književnica Herta Miler optuživala je Srbe umesto da im se izvini, visoki američki zvaničnik Hojt Brajan Ji zapretio je da “nema više sedenja na dve stolice”, Peter Handke nije došao na Sajam, a Srbija je sve to – “mudro oćutala”

Kako se Ivo Andrić okitio Nobelom?

Preko Andrića, kao građanskog pisca, koji je više simbol jugoslovenstva nego komunizma, iako se izjašnjavao kao Srbin, Nobelov komitet odao je priznanje režimu u SFRJ i istovremeno se nije poistovetio sa njim, označivši jugoslovenski sadržaj istorijskog kretanja u zapadnom, američkom pravcu kao poželjan

Mislilac na granici

Sećanje na Dragoša Кalajića, slikara i mislioca, jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca u drugoj polovini 20.veka, koji je uticao na oblikovanje intelektualne biografije mnogih  mladih, u vreme kada je komunizam spadao sa očiju, a Kalajićeva kontrarevolucionarna lektira pomagala da se gleda dalje i dublje

Sajber nož pobeđuje karcinom

Ukoliko pacijent dođe na vreme i ako bolest nije u poodmaklom stadijumu, procenat uspešnosti uklanjanja i lečenja svih vrsta tumora je čak 85 odsto, kaže Čedomir Vukić, regionalni menadžer grčke klinike Jatropolis iz Atine koja je već pomogla mnogima iz Srbije

Desetka iz života za Natašu

Posle svega što joj je sudbina priredila, Nataša Kovačević je uspela da se vrati na košarkaški teren, osvoji Kup Cige Vasojevića, osnuje humanitarnu Fondaciju, napiše knjigu, postane predsednica KKŽ Crvena Zvezda, osvoji duplu krunu, završi dva fakulteta, ekonomiju i 30.oktobra diplomira menadžment na Fakultetu za sport Univeziteta Union Nikola Tesla u Beogradu
Travel - veliki baner